uživanje

Realno, Pariz

Jučerašnje lutanje po gradu me je podstaklo da vam pišem danas još malo o realnosti, mislim da smo previše isključivi kao nacija (ograđujem se u startu od izuzetaka) i da nam je teško da prihavimo realnost čak i u momentu kada nas zvekne u lice svom snagom.

Svi mi imamo predrasude, da li prema osobama ili stvarima, poslovanju neke kompanije, knjigama koje nismo pročitali, ljudska priroda se može treningom promeniti, ali kada ne želite ili se ne trudite, teško.

Odmah napominjem, malo ću pljuvati po nama kao narodu, pa kome se ne dopada tema, neka se odmah isključi.

Druželjubiva sam osoba, imam gomilu poznanika, prijatelja, drugara i drugarica, različitih doba i različitih situacija (finansijskih). Ima jedna stvar koja ih (većinu) veže. Pričaju o stvarima koje ne poznaju. Nekad to radim i ja. Ne znam da li to potiče od činjenice da smo skloni tome da se pravimo pametni ili da jednostavno sudimo po koricama, da li smo plitki ili jednostavno neuki. Hajde da vam pričam malo o različiosti koju ćemo mi, u Srbiji, teško prihvatiti.

Stanovništvo glavnog grada Francuske odlikuje šarenolikost, u svakom smislu. Beli, crni, žuti, visoki, niski – svi su ljudi. Mnogi od njih nisu rođeni u Francuskoj, mnogi od njih jesu, mnogi ne pričaju jezik. Ta šarenolikost će vas sigurno zaintrigirati i pokrenuti na razmišljanje. Mene jeste.

Boja kože, odnos prema jelu i piću, neće vas toliko iznenaditi koliko razlika u kulturi.

Prvo, starine se ne diraju. Zgrada napravljena 1800. izgleda isto kao i tada, možda sa očišćenom fasadom, ali izmenjena nikako. Želite da promenite prozore, neće moći. Zavese koje se nalaze na prozorima, hoćete da stavite neku kičericu, neće moći. I oni to poštuju, to je njihov grad. Doduše tu je i zakon koji reguliše dosta toga. Hoćete da izgradite odvratan hotel u centru grada, kao u Novom Sadu, neće moći. Narušavate okolinu. Ako uradite neku promenu na spoljašnjem delu zgrade i niko vas od komšija ne prijavi, posle 30 godina postaje legalno. Da, dobro sam napisala – 30 godina.

Sledeće stvar: poštovanje. Družite se sa nekim, kolege ste na poslu, komšija koji stanuje ispod vas, sve ih poštujete. Ne morate da ih volite, ali morate da pokažete osnov poštovanja. Pozdraviće vas svaki put kad prođete, nema onih naših varijanti da vam komšinica okreće glavu jer joj niste legli.

Rad, red i disciplina. Dobro, barem rad. Naravno da ima kriminala, što lakšeg, što težeg, normalno kad ovoliko ljudi živi na jednom mestu (?! valjda normalno).Rad, verujte mi ako ne stremite ka nečemu, ako ste jedna od onih osoba koje vole da džabalebare teško ćete se družiti i uklopiti. Poznanike možete steći svuda, ali bukvalno gde god da krenete. Pogotovo ako ste komunikativni i nije vam problem da sklapate nova prijateljstva. Ovde vam u tom slučaju dosadno biti neće. Čak sam i ja koja ne znam da pričam francuski uspela da upoznam par ljudi za ovo kratko vreme.
DSCN1395

Na primer danas, šetnja po Šanzelizeu i obilazak prodavnica, donela su mi nova poznanstva. Vrlo lako i jednostavno, samo ne treba imati predrasude.

Da , predrasude. O tome sam htela da pišem.

Juče sam imala priliku da zađem u jedan od gej barova. Lepo označen, Banana Cafe . Ne znam za vas, ali meni je bio prvi put da se nađem na takvom mestu. Svi gej barovi su lepo označeni zastavom duginih boja. Za one koji pate od raznih fobija da ne zalaze. Za sve nas koji smo radoznali obavezno da zađemo.

Ulice Pariza

Ulice Pariza

Juče sam šetala po gradu sa rođenim Parižaninom, koji je svo vreme pokušavao da odgovara na moje šta je ovo, a kako se ovo zove… Hvala na strpljenju.  Želela sam da mi objasni odnos ljudi ovde prema gej zajednici. Kako to kod njih funkcioniše? Kada sam postavila ovo pitanje on se okrenuo i pitao me : „Šta kako funkcioniše?“ Hm, u momentu sam skontala koliko smo daleko. Dok mi je objašnjavao kako je normalno imati gej prijatelje, pogotovo jer su u ovakvim barovima uvek u društvu dosta drugarica, koje su uz njih opuštene, pa samim tim je i strejt muškarcima lakše da stupe u kontakt sa njima, meni je kroz glavu prolazilo otkazivanje parade u 2011. godini u zemlji Srbiji. Koliko svetlosnih godina smo daleko? Poznajem ljude koji bi pre umrli nego da kroče u ovakav bar, a da ne govorim o tome da se opuste i uživaju. Iskreno, jedva sam čekala da sednemo tamo i da samo posmatram. Jeste, i ja sam tupa i dozvoljavam da me ponekad savlada moja tupavost zvana srbizam. Znam da vi koji čitate i čudite se mojim predrasudama imate evropejske poglede na svet, totalno ste liberalni i sve to, vama nije čudno što ovde sve funkcioniše normalno. A znam isto tako da vi kojima to nije normalno, neće vam biti normalno ni posle ovih mojih reči. Bitna stvar je to što za našu glupost ili predrasudu nam nije kriv ni nedostatak novca, ni loša politika naše zemlje, ni ratovi koji su iza nas, već jednostavno naša nesposobnost da otvorimo um za nove stvari.

Zamislite scenu da u Novom Sadu u sred centra, npr. Dunavska ulica vidno označen nikne gej bar. Koliko bi vremena trebalo da ga neko ne iscrta, u najboljem slučaju, ili izlupa, neku gluposti uradi, da ne podstičem nasilje sad i ovde. Iskreno, mislim da će nam biti potrebno još mnogo godina da se naviknemo samo na ideju. Realno, obucite se nešto drugačije od trendova koji vladaju i prošetajte Dunavskom oko 21 h po toplom letnjem danu, tj. večeri. Da li znate kako će vas svi zagledati?! Probajte, ako ne verujete. A sad zamislite da prođe gej par koji se drži za ruke. Well, nisam baš sigurna kako bi to prošlo.

(osim za vreme Exita, tada valjda svi postajemo tolerantniji zbog uticaja prljavštine na mozak)

Da li je Novi Sad baš toliko liberalan koliko mi mislimo da jeste, ili je samo jedna učmala sredina, puna malograđana i „bitnih“ ljudi, koji po ceo dan ispijaju kafe i čačkaju telefone, da bi delovali zauzeto? Odmaknite se malo i sagledajte big picture.

Pričaćemo još o tome.

 

More, doduše Severno ledeno ali ipak more!

 

Prednost Holandije je to što, ako ste došli turistički i želite da vidite što više , sve vam je na maksimalno dva sata vožnje, putevi su odlični, imate na raspolaganju železnicu, koja je takođe odlična, pa vam ni jedno putovanje neće teško pasti.

Tetka  već para dana spominje more, pa da joj je da odemo na more,  a ja kakva sam uvek sam za svako putovanje, a na ruku nam idu i ovi neradni dani, more eto nas! Pošto smo obe ranoranioci, u sam cik zore ( ovde oko 7 h ) ustadosmo, kafica i pokret. Do tamo nam treba oko 40 minuta lagane vožnje.

Krećemo se autoputevima, kada imate navigaciju nije vam problem možete i na kraj sveta, čak i ako ne poznajete put do odredišta, a u našem slučaju je uključena za svaki slučaj. Super je što se oglašava kao Joda  (Star Wars) i zasmejava nas.

Uživam razgledajući okolinu, zelenilo na sve strane, kravice, ovce i ptice! Zemlja cveća i životinja definitivno!

Da bi smo stigle do tamo prolazimo kroz Harleem ( onaj u New York-u  je dobio ime po ovom u Holandiji, jer je New York bio prvobitno holandski, dok ga nisu prodali Engleskoj, i da, zato ima onako lepo pravilno raspoređene ulice, koje se nadam da ću videti kad tad) koji je prosto prelep. Arhitektura je karakteristična holandska, kućica do kućice sa prelepo uređenim baštama.

Već se vidi da smo bliže moru pa je i rastinje drugačije. Inače mesto gde je kuća u Amstelfenu je na  -4,1 metar nadmorske visine, što bi značilo da se penjemo.

Pred nama se već sada nazire deo nacionalnog parka „Zuid – Kennemerland“ .

Park se nalazi duž obale mora, možete se parkirati baš u parku (2 € sat vremena ) a možete i pre parka, ali u tom slučaju vas čeka malo više pešačenja. Ne treba ni da spominjem da ima biciklistička staza, zar ne?

U principu šetajući parkom, šetaćete se preko dina,  možete videti preko 100 vrsta ptica ali i druge životinje kao što su jeleni, cvrena lisica, veverice, zečevi.

Mi smo imale bliski susret samo sa

i nekoliko gladnih vrabaca.

 

Svež morski vazduh je pravi pokretač pa imamo snage za dugu šetnju obalom i priču. Obzirom da nemamo priliku da provodimo tokom godine ovoliko vremena zajedno, jer ako i uspemo da se vidimo to je uvek neka frka, godišnji je suviše kratak da bi se obišla sva rodbina a pri tom da se i odmori, pa su tetka i familija uvek u letu, sada je prilika da nadoknadimo dobar deo vremena.

Pokušavam da upijem što više zvuka talasa i lepote plaže kojom koračamo. Pesak je pod našim nogama je vlažan pa tonemo na pojedinim mestima , jutro je bilo izuzetno hladno pa se na dinama može videti mraz na pesku. To vidim prvi put u životu.

Na plaži najviše uživaju psi koji trče na sve strane za pticama, talasima, loptama. Ovo je za njih raj.

Posle dva sata šetanja noge mi već polako postaju teške pa krećemo ka restoranu na obali da se osvežimo kafom pre nego što nastavimo šetnju  po dinama.

 

Restoan funkcioniše po principu samoposluživanja, cene su prilično ok, s obzirom da je jedini restoran te nema konkurencije. Imaju predine prirodne sokove, sveže napravljene, od maline preporučujem.

Dok ispijamo kafu posmatram ljude i primećujem da je veliki broj onih koji su došli sa psima ili sa decom, ili oboje, i stvarno jeste savršeno mesto gde sa porodicom možete da dođete i odmorite, deca imaju igralište pa mogu da se druže, a za pse su tu činije sa vodom. To ja zovem customer care.

Želim da momenat uživanja traje što duže. Vrapčići oko nas traže mrvice od kolača da napune stomačiće, pa da uživaju u dremkanju  na suncu.

Staza kojom smo došle ne pruža ni delić mogućnosti da naslutite šta vas čeka iza prvog dela dina. Čim smo se provukle iza prve krivine čeka nas predivan pogled.

Ako se odlučite da obiđete ceo park najbolje je da to uradite biciklom, peške nećete stići za jedan dan.

Nas dve smo se odlučile da obiđemo samo deo, ali verujem da ću ako budem ikada imala priliku da se vratim ovde obići ceo, toliko me je očarao.

 

Posle štenje se osećam iscrpljena ali i prepuna utisaka i smešak mi je na usnama. Savršen način da se započne dan zar ne?