uživanje

Istorijska mesta Peloponeza – tvrdjave Methoni i Koroni, oči Venecije

Ove godine smo rešili da odmor i kupanje, uživanje u suncu i mirisu mora ima prioritet u odnosu na obilazak Peloponeza. Ipak, bilo bi mi jako žao da bar nešto nismo videli, bar malo da zavirimo i načnemo priču o istoriji zadnjeg prsta.

Osim svima poznate Sparte, Peloponez je poznavao i vlast Venecijanaca kao i Otomanskog carstva. Vojnička čizma ga je često gazila, a zabeleženo je da je bio nastanjen od Paleolita. Naziv Peloponez nosi po junaku Pelopsu za kog se, po mitologiji, veruje da je osvojio celu oblast. Više o istoriji možete pročitati ovde, ukoliko vas zanima.

Za mene, pored osećaja da koračaš istom zemljom kojom su koračali Spartanci koji te onako okuraži i da ti posebnu setu i radost u isto vreme, poseta tvrđavama znači male lekcije o istoriji. Iako mi je deda redavao istoriju i geografiju ceo životni vek, nisam nikad bila posebno naklonjena pamćenju detalja u vidu godina i tačnih imena, naziva istorijskih dešavanja. Istorija kao predmet u školi me nikad nije privlačila, ali mi je zato život  omogućio da posetim neka od istorijskih mesta i trudim se da tokom posete saznam i zapamtim što više mogu.

Krenimo redom od Koroni tvrđave. Nalazi se na unutrašnjem delu prvog prsta u istoimenom gradu, južnozapadni deo poluostrva, zaliv Messinia. Podignuta je u vreme vladavine Venecijanske republike na samom obodu zaliva tako da se zidine tvrđave nadovezuju na litice mora.Ceo grad Koroni ima 1,409 stanovnika po popisu iz 2011.godine Tvrđava je sagrađena u 13.veku i obnovljena u 16. od strane Otomanskog carstva.

Kada ulazite u grad i krećete prema tvrđavi prolazite kroz uske ulice tipične za Grčku. Snimak jedne od njih sam stavila na FB stranicu pa možete pogledati. Uvek me oduševe ovakve uličice, mislim nema šanse da ćemo uspeti tamo da se zavučemo i nekako uspemo. Čak i da parkiramo kola. Ono po čemu je posebna po meni je to što je još živa. Kad kažem živa, podrazumevam da unutar nje još ima stanovnika. Ti ispod tvrđave nalazi se ulica u kojoj su kućice raznih boja, roza ispred koje drema kuca, pa tipično bela sa plavim prozorima, žuta sa cvetnom oazom na terasi, krem sa papagajem i ribarskim priborom. Nailazimo i na jednog vremešnog ribara koji sprema mrežu za posao. Sa ove strane ispred samog ulaza pruža se predivan pogled na uvalu i pristanište, ribarske i druge barke koje čekaju da se otisnu i krenu put plavetnila.

Ulaz u tvrdjavu Koroni

Ulaz u tvrdjavu Koroni

 

_MG_1995

Dve kuće obojene belo sa macom koja spava u žardinjeri doprinose šarmu. Jedna od njih zapuštena, propala a druga kao da je sad iz bajke izašla. Na drugom kraju tvrđave smo pronašli još dve slične. Život se i dalje odvija unutar zidina, kao što vidite.

Crkva tvrđava Koroni

Pored kuća, i dalje postoji groblje koje je „aktivno“ i crkva koja takođe i dalje ima svoju funkciju, dok je na drugom kraju još jedna koju obnavljaju.

Obnovljen deo spoljnog zida

Kroz celu tvrđavu se smenjuju stabla smokve i maslina. Vide se delovi koju su rekonstruisani i delovi gde je rekonstrukcija tek počela ili završava. Biće potrebno još mnogo vremena i truda, sredstava da se sačuva od propadanja.

Pogled na zaliv

Dok tumarate i tražite gde je bila koja zgrada i pokušavate da odredite veličinu i položaj istih, zvuk talasa i miris mora vas golicaju.Sa tvrđave se pružaju pogledi na tri strane, more i pučina sa jedne, mala luka samog mesta sa druge i sa treće puca pogled ka Koroni i planinama iza njega. Iako smo došli u 11 h kada je sunce već uveliko na nebu, ne osećate toliko toplotu zbog strujanja vazduha sa mora.

Ostavila je na nas predivan utisak u svoj svojoj sadašnjoj skromnosti. Shvatate strateški položaj i važnost tvrđave za vojnike i očuvanje vlasti nad teritorijom, kada je jednom obiđete.

Nastavljamo put tvrđave Methoni. I ona nosi isto ime kao grad u kom se nalazi. Putovanje od jedne do druge koje traje oko pola sata kolima duž obale, uz prijatne prizore planina i mora, poprilično dobar put, pravo je uživanje. Prvo što primećujemo je visinska razlika. Dok je Koroni smeštena na brdu, na samoj litici, Methoni se nalazi maltene na nivou mora. Okružena sa tri strane morem i sa jedne kopnom, predstavlja pravo uživanje za radoznalo oko turista. Na samom ulazu i prilasku glavnoj kapiji neodoljivo podseća na Petrovaradinsku. Šamci kojima je mogla biti puštena voda nekada davno i uzak most  sa 14 lukova dele je od ostatka naselja. Sagrađena u 13. veku, jedna je od najvećih u oblasti Mediterana,sama tvrđava slavi Veneciju i njenu tadašnju arhiktekturu.

Jedan od očuvanijih delova tvrđave Methoni

Spremite dobru obuću (ne kao ja japanke), vodu i šešire za obilazak. Svaki kutak je zanimljiv na svoj način i želećete sve da obiđete. Na slici gore je ulazak u tvrđavu, most sa lukovima.

Centalni stub

Centralni stub u tvrđavi, kod kog su se okupljale vojske, pravile manifestacije i koji je služio kao mesto sastajanja.

Stambeni objekat

Sa leve strane fotografije u  prvom planu sa kružnim krovom nalazi se stambeni objekat dok je iza njega crkva koja je trenutno u fazi obnove. Sa desne strane se vidi jedan od spoljnih zidova sa izviđačkim kulama.

Pogled na Bourtzi - zatvor dodat za vreme Otomana

Pogled na Bourtzi – zatvor i mesto gde su se izvršavala pogubljenja, nalazi se na kamenom ostrvcetu i dograđen je za vreme Otomanskog upravljanja tvrđavom.

Unutrašnjost

Unutrašnjost zatvora bez daščanih podova i stepenica koje su istrunule od vremena, vetra i soli. Deluje zastrašujuće i očaravajuće u isto vreme.

Pogled na tvrđavu

Spoljna strana tvrđave slikana od strane zatvora, kao što se vidi povezane su uskim kamenim putem, okružene morem.

Nisam spomenula a bitno je reći da se ulaz plaća i da košta 2 eura po osobi za odrasle. Nije visoka cena za ono što ćete videti i iskusiti. Malo je reći da je predivno.

Ono što je besplatno je kupanje na plaži koja se nalazi uz sam bok tvrđave, potpuno peščana i plitka, savršena za klince, za istraživanje ronjenjem bez dodatne opreme i za izležavanje i sunčanje.

 

Put do Sicilije

Spakovani i spremni za put krećemo ka Siciliji, hiljadu i nešto kilometara na jug od Livorna. Nestrpljivi smo da pređemo sve te silne kilometre koji su ispred nas i osetimo čari sicilijanske gostoprimljivosti na daleko čuvene. Put nam ide na ruku, većim delom je autoput, koji je još u pojedinim deonicama pod radovima pa moramo malo da krivudamo. No, to nam ne pada teško jer ubija jednoličnost autoputa. Priroda nastavlja da nam mami osmehe i oduševljenje. Vinogradima se polako pridružuju maslinjaci, podjednako postrojeni. Usputna mesta nam skreću poglede, jer što smo južnije to je veća verovatnoća da će se gradovi umesto u kotlinama nalaziti na vrhu planine. Zašto je tako? Možemo samo da nagađamo vođeni istorijom podneblja i našom logikom.

Toskana

Toskana

Htela sam ovde da dam par saveta ljudima koji se, poput nas, odluče da kolima prokrstare Italiju.
Prvo da znate da nema vinjete za autoputeve, već se putarina naplaćuje kao kod nas. Nije baš jeftina za naše uslove i nema baš logike u smislu kilometraže. Desiće vam se da za 30 kilometara platite više nego za 50. Kako, zašto, pojma nemam, nismo se zadubili u problematiku samo smo prihvatili. Postoje uvek tri trake pri naplati, od kojih ona označena belom tablom podrazumeva plaćanje u kešu, najčešće je tu automat za plaćanje, ređe čovek. Žuto označena tabla je za elektronsko plaćanje za kola koja to imaju, dok je plava za plaćanje karticom. Vodite računa da ne zalutate u pogrešnu traku jer će se vozila iza vas nagomilati za tili čas. Drugo cena goriva na benzinskim pumpama varira i to od pumpe do pumpe. Bukvalno. Postoji još caka, obratite pažnju da na mnogim pumpama cene goriva nisu istaknute tako da se vide jasno pre skretanja, te su cene duž autoputa više i za 30 eurocenti po litri u odnosu na pumpe koje su u gradovima. Takođe, tu je nešto što se zove cena za samouslugu i cena za služenje. Cena goriva ako vas usluži radnik na pumpi zna da bude veća i do 20 eurocenti. Realno, zašto bi ste davali taj novac samo ako stanete na pogrešnu točilicu. Cena dizela npr. varira od 1,43 eura po litru do 1,79. Više hiljada kilometara pravi značaju razliku. Ako želite da popijete kafu kad ste već na pumpi toplo preporučujemo da obratite pažnju na mesta koja se zovu Autogril. Ima ih u dve varijante, veće sa restoranom gde se može pristojno jesti za ne tako veliki iznos novca i manja nazvana sneck bar gde od hrane možete pronaći samo sendviče i pecivo. Obe varijante nude kafu za poneti u tri veličine i dosta različitih varijanti. Od srca preporučujemo kapućino media veličine. Sasvim je pristojan, možete dodati cimet, oraščić muskanti po želji. Cene se kreću od severa 1,60 do 1,80 jug zemlje.

Deo autoputa

Deo autoputa

Za naše standarde putevi su relativno dobri, ako postoje značajnija oštećenja ona su i označena.
Znaci na autoputu su u većini slučajeva u redu. Meni malo predstvalja problem to što pre eventualnih radova na putu postave toliko znakova sa obe strane vaše trake da se u momentu pogubite i nemate pojma šta su više hteli da kažu. Drugi problem koji može da se javi u lokalu su loše pozicionirani znaci u odnosu na put kojim prolazite. Dešava se da bukvalno nailazite na znak i ne znate da li je okrenut ka vama ili ka onom ko se uključuje. Isto tako putokazi. Ali posle nekog vremena se naviknete. U manjim mestima problem nastaje kada se nalazite na putu sa prvenstvom prolaza a u to niste sto posto sigurni jer vama to nije označeno već samo onima koji dolaze iz sporednih ulica. Ovo može biti problem jer vozite među Italijanima. Uključenja i isključenja sa autoputa znaju da budu baš neposredno označena, malim tablama koje nisu dovoljno upadljive, takođe traka predviđena za to vrlo kratka. Opet, vozeći duži period naviknete se.

Ono na šta se ne naviknete i posle nekoliko dana lutanja je način na koji Italijani voze. Oni voze bez ikakvog reda. Izleću, guraju se, pretiču sa desne strane. Pogotovo po gradovima. Kod njih je varijanta gas – kočnica – ko je bezobrazniji. Mogu slobodno reći da manja kola imaju prednost u odnosu na veća, što ne znači da će voziti bolje. Na autoputu imaju običaj da izleću pri uključenju bez obzira što ste vi već tu i idete konstantnom brzinom. Jok, to nema veze. Isto tako obilaze bez migavaca, bez upozorenja. A kada vas obiđu ne prave luk pri uključenju već samo opa i eto ih ispred. Ako niste iskusan vozač samo polako i strpljivo.
U gradovima posebnu opasnost predstavljaju skuteri i motori drugih vrsta. Provlače se između drugih vozila u želji da budu prvi na semaforu, pa se svi nakrckaju tako da čim se upali žuto kreću. Izleću podjednako i sa desne i sa leve strane, pa i o njima treba voditi računa i o njima.

Ali, sve je to deo šarma Italije.

Polako, savet po savet stigosmo do ferija koji nas prebacuje sa kopna na Siciliju. Meni srce treperi, samo da se smestimo, prespavamo i ujutru krećemo u obilazak prvog na spisku grada Catania.

Lucca slučajno otkriveni grad

Igrom slučajnosti umesto da obiđemo Liviorno, prema planiranom, dobili smo preporuke od lokalaca za obilazak gradića Luka,koji se nalazi nekih tridesetak kilometara od Tirrenia i rodno je mesto Pučinija, grad koji je bio pod Napoleonom, grad koji sigurno krije iznenađenja. Rečeno nam je da ćemo imati šta da vidimo, obiđemo, gde da ručamo i napravimo predah. Naravno da smo poslušali, takvi saveti se ne odbijaju. Vozimo se delom lokalnim putem što nam pričinjava zadovoljstvo jer razgledamo kućice, prirodu i ljude.
Teško je odrediti tipičnog Italijana, Italijanku, jer kao narod koji živi okružen morem i koji je osvajao, genetika je miks ljudi sa najrazličitijih mogućih delova sveta. Ono što sa sigurnošću možete oceniti je stil. Italijni imaju stila i za izvoz – što je već opšte poznato. Muškarci su namirisani jakim parfemima, košulja, pantalone, cipele, sako, kosa sređena pod konac. Tu su i opuštene varijante, sa košuljom bez sakoa, sa majicama, bermudama, sve pod konac. Mlađe generacije već popuštaju u takvom načinu oblačenja, teže nekom buntu što prenose i na garderobu.“Bekamovka“ je vrlo popularna frizura, prosto vam upada u oči. Starije dame su predivne, iskreno. Skockane, jednostavno a opet interesantno, obuća oličenje elegancije, torba, nakit, sve savršeno. Negovane su, a opet nisu napadne. Naravno, sa izuzecima. Mlađe dame su, poput svojih muških vršnjaka, šarenolike. Od načina oblačenja koji ide od umerenog ka ekstremno kičastom, do jačine šminke, veličine platformi na nogama – mislila sam da smo mi najgori po tom pitanju, no nismo, preko kose koja je u svim mogućim bojama i tonovima, kao i način šišanja.
Ulazak u sam grad govori o urbanom mestu, užurbanom, opterećenom svakodnevnim životom stanovnika. Do momenta dok se ne približite zelenim površinama koje naglašavaju prisustvo zidina koje kriju poseban život. Prvo sam pomislila kako je lepo što su ih sačuvali bez obzira na to što se grad razvijao, a zatim shvatila da to nisu samo zidine nekog bivšeg grada. One su grad. U unutrašnjost se ulazi kolima, postoje dva, tri parkinga koja su namenjena onima koji ne žive tu. Dok gledamo na mesto za smeštanje već smo u akciji traženja turističkog biroa i mape, drugačije ne vredi.

Pogleda sa zidina

Pogleda sa zidina

Na prvu loptu neodoljivo me podseća na Veneciju samo bez vode, ako izuzmemo 8 metara visoke zidove koji ga okružuju. Oko celog grada se može prošatati zidom, postoje i staze za trčanje. Drvored vam pravi hlad i ugodan vetrić čarlija i umanjuje vrućinu, štiti unutrašnjost od savremene spošljašnjosti, pruža dom pticama koje vam pesmom prave društvo dok uživate u pogledu.

Kuće su visoke, uske, kao i ulice. Nagurane jedna do druge, kao da čuvaju teritoriju. Ljudi i dalje žive tu, mesto vrvi koliko od turista toliko i od stanovnika. Malena kola parkirana tamo gde je dozvoljeno parkiranje samo stanovnicima grada govore o tome koliko ih je.

Ulica Lucca

Ulica Lucca

Dok šetate očekujete da će svakog momenta Julija izleteti na terasu i početi da zove Romea, ne zbog mesta na kom se nalazite već zbog preslatkih terasa.

Terasa Lucca

Terasa Lucca

Znamenitosti ima na svakom koraku, crkava koliko smo uspeli da izbrojimo ima 20. Da, dvadeset. Verovatno je svaka bogatija porodica sagradila po jednu za sebe, ili su se takmičili ili nisu bili u dobrim odnosima sa komšijama 🙂
Svaka je na svoj način lepa, stilovi su nalik jedan drugom a nama je za oko najviše zapala Chiesa di San Michaele in Foro. Veličanstvena u svojoj gordosti, izdvojena na trgu, išarana godinama i vremenskim uslovima.

Chiesa di San Michele in Foro

Chiesa di San Michele in Foro

Unutrašnjost nije toliko bogata kao u katedrali u Pisi, ali je spoljašnost rame uz rame sa ostalim lepoticama. Spoj italijanskog nasleđa, prvi put pominje oko 800 godine i arapske ljubavi ka ukrašavanju koja je prevagnula u naknadnim radovima, jer je u to doba Pisa bila centar trgovine sa arapskim svetom. Detalji toliko tanani da prosto ne možete da verujete da su odoleli vremenu i ostali takvi i posle više vekova.Prelepe orgulje koje krase čitav jedan zid i dalje su u funkciji.

Detalji San Michele in Foro

Detalji San Michele in Foro

Mesto savršeno za predah uz neizbežnu kafu je Piazza Anfiteatro, sa mnoštvom restorana, suvenirnica i poslastičarnica. Ako se nađete u Italiji obavezno probajte domaće sladolede, to je iskrena preporuka.Prepustite se ukusima i mirisima njihove kuhinje, čak i ako ste skeptici. Nećete biti razočarani, verujte mi.

Piazza Anfiteatro

Piazza Anfiteatro

Park Lucca

Park Lucca

Nastavljamo obilazak dalje okrepljeni, dok svaku tačku označenu na mapi nismo obišli.Malo, malo pa možete videti i park unutar neke zgrade otvoren za uživanje sa česmom u slučaju da ste ožedneli.

Pinokija na neki način svojataju, obzirom da je nastao u Firenci, tako da se njegov lik može naći svuda, od magneta, igračaka, držača za knjige pa do ringišpila.

Pinokio ringišpil

Pinokio ringišpil

Ako vas mrzi da pešačite tu su bicikli za iznajmljivanje, kočije ili ona vozila sa nastrešnicom. U svakom slučaju ako zalutate u ovaj kraj odvojite vreme i obiđite Luku, vredi svakog minuta vašeg vremena.

Clock tower

Clock tower