turizam

Realno, Pariz

Jučerašnje lutanje po gradu me je podstaklo da vam pišem danas još malo o realnosti, mislim da smo previše isključivi kao nacija (ograđujem se u startu od izuzetaka) i da nam je teško da prihavimo realnost čak i u momentu kada nas zvekne u lice svom snagom.

Svi mi imamo predrasude, da li prema osobama ili stvarima, poslovanju neke kompanije, knjigama koje nismo pročitali, ljudska priroda se može treningom promeniti, ali kada ne želite ili se ne trudite, teško.

Odmah napominjem, malo ću pljuvati po nama kao narodu, pa kome se ne dopada tema, neka se odmah isključi.

Druželjubiva sam osoba, imam gomilu poznanika, prijatelja, drugara i drugarica, različitih doba i različitih situacija (finansijskih). Ima jedna stvar koja ih (većinu) veže. Pričaju o stvarima koje ne poznaju. Nekad to radim i ja. Ne znam da li to potiče od činjenice da smo skloni tome da se pravimo pametni ili da jednostavno sudimo po koricama, da li smo plitki ili jednostavno neuki. Hajde da vam pričam malo o različiosti koju ćemo mi, u Srbiji, teško prihvatiti.

Stanovništvo glavnog grada Francuske odlikuje šarenolikost, u svakom smislu. Beli, crni, žuti, visoki, niski – svi su ljudi. Mnogi od njih nisu rođeni u Francuskoj, mnogi od njih jesu, mnogi ne pričaju jezik. Ta šarenolikost će vas sigurno zaintrigirati i pokrenuti na razmišljanje. Mene jeste.

Boja kože, odnos prema jelu i piću, neće vas toliko iznenaditi koliko razlika u kulturi.

Prvo, starine se ne diraju. Zgrada napravljena 1800. izgleda isto kao i tada, možda sa očišćenom fasadom, ali izmenjena nikako. Želite da promenite prozore, neće moći. Zavese koje se nalaze na prozorima, hoćete da stavite neku kičericu, neće moći. I oni to poštuju, to je njihov grad. Doduše tu je i zakon koji reguliše dosta toga. Hoćete da izgradite odvratan hotel u centru grada, kao u Novom Sadu, neće moći. Narušavate okolinu. Ako uradite neku promenu na spoljašnjem delu zgrade i niko vas od komšija ne prijavi, posle 30 godina postaje legalno. Da, dobro sam napisala – 30 godina.

Sledeće stvar: poštovanje. Družite se sa nekim, kolege ste na poslu, komšija koji stanuje ispod vas, sve ih poštujete. Ne morate da ih volite, ali morate da pokažete osnov poštovanja. Pozdraviće vas svaki put kad prođete, nema onih naših varijanti da vam komšinica okreće glavu jer joj niste legli.

Rad, red i disciplina. Dobro, barem rad. Naravno da ima kriminala, što lakšeg, što težeg, normalno kad ovoliko ljudi živi na jednom mestu (?! valjda normalno).Rad, verujte mi ako ne stremite ka nečemu, ako ste jedna od onih osoba koje vole da džabalebare teško ćete se družiti i uklopiti. Poznanike možete steći svuda, ali bukvalno gde god da krenete. Pogotovo ako ste komunikativni i nije vam problem da sklapate nova prijateljstva. Ovde vam u tom slučaju dosadno biti neće. Čak sam i ja koja ne znam da pričam francuski uspela da upoznam par ljudi za ovo kratko vreme.
DSCN1395

Na primer danas, šetnja po Šanzelizeu i obilazak prodavnica, donela su mi nova poznanstva. Vrlo lako i jednostavno, samo ne treba imati predrasude.

Da , predrasude. O tome sam htela da pišem.

Juče sam imala priliku da zađem u jedan od gej barova. Lepo označen, Banana Cafe . Ne znam za vas, ali meni je bio prvi put da se nađem na takvom mestu. Svi gej barovi su lepo označeni zastavom duginih boja. Za one koji pate od raznih fobija da ne zalaze. Za sve nas koji smo radoznali obavezno da zađemo.

Ulice Pariza

Ulice Pariza

Juče sam šetala po gradu sa rođenim Parižaninom, koji je svo vreme pokušavao da odgovara na moje šta je ovo, a kako se ovo zove… Hvala na strpljenju.  Želela sam da mi objasni odnos ljudi ovde prema gej zajednici. Kako to kod njih funkcioniše? Kada sam postavila ovo pitanje on se okrenuo i pitao me : „Šta kako funkcioniše?“ Hm, u momentu sam skontala koliko smo daleko. Dok mi je objašnjavao kako je normalno imati gej prijatelje, pogotovo jer su u ovakvim barovima uvek u društvu dosta drugarica, koje su uz njih opuštene, pa samim tim je i strejt muškarcima lakše da stupe u kontakt sa njima, meni je kroz glavu prolazilo otkazivanje parade u 2011. godini u zemlji Srbiji. Koliko svetlosnih godina smo daleko? Poznajem ljude koji bi pre umrli nego da kroče u ovakav bar, a da ne govorim o tome da se opuste i uživaju. Iskreno, jedva sam čekala da sednemo tamo i da samo posmatram. Jeste, i ja sam tupa i dozvoljavam da me ponekad savlada moja tupavost zvana srbizam. Znam da vi koji čitate i čudite se mojim predrasudama imate evropejske poglede na svet, totalno ste liberalni i sve to, vama nije čudno što ovde sve funkcioniše normalno. A znam isto tako da vi kojima to nije normalno, neće vam biti normalno ni posle ovih mojih reči. Bitna stvar je to što za našu glupost ili predrasudu nam nije kriv ni nedostatak novca, ni loša politika naše zemlje, ni ratovi koji su iza nas, već jednostavno naša nesposobnost da otvorimo um za nove stvari.

Zamislite scenu da u Novom Sadu u sred centra, npr. Dunavska ulica vidno označen nikne gej bar. Koliko bi vremena trebalo da ga neko ne iscrta, u najboljem slučaju, ili izlupa, neku gluposti uradi, da ne podstičem nasilje sad i ovde. Iskreno, mislim da će nam biti potrebno još mnogo godina da se naviknemo samo na ideju. Realno, obucite se nešto drugačije od trendova koji vladaju i prošetajte Dunavskom oko 21 h po toplom letnjem danu, tj. večeri. Da li znate kako će vas svi zagledati?! Probajte, ako ne verujete. A sad zamislite da prođe gej par koji se drži za ruke. Well, nisam baš sigurna kako bi to prošlo.

(osim za vreme Exita, tada valjda svi postajemo tolerantniji zbog uticaja prljavštine na mozak)

Da li je Novi Sad baš toliko liberalan koliko mi mislimo da jeste, ili je samo jedna učmala sredina, puna malograđana i „bitnih“ ljudi, koji po ceo dan ispijaju kafe i čačkaju telefone, da bi delovali zauzeto? Odmaknite se malo i sagledajte big picture.

Pričaćemo još o tome.

 

Da li se od romantike može (pre)živeti ovde?

Turistički dolazak u bilo koji grad na svetu nikada ne pruža potpuni uvid u stvarna dešavanja, toga morate biti svesni. Ako imate lokalnog vodiča moćićete da zavirite malo više u određene sfere, a ako imate nekog ko živi tu – iskoristite.

Za sve nas koji nismo nikada živeli u višemilionskom gradu dolazak u jedan takav može biti šok. To će vam se sigurno desiti ovde. Prva stvar na koju treba da računate je prevoz metroom sa tačke A na tačku B, to je najjednostavnije i najjeftinije. Start taxija košta 6 eura. Samo start. Metro karta 1,50 eura. Računica je jasna. Ako posedujete bilo koji pametni telefon opremite se nekom aplikacijom (dobra stvar je VIA NAVIGO) koja će vas uputiti bukvalno kuda peške, kuda metroom, koji vam je najkraći put, karta vam u tom slučaju ne treba. Imate li više avanturističkog duha, karta će svakako biti od pomoći.

Metro stanica Blv. St.German

Metro stanica Blv. St.German

Ako se odlučite za metro morate znati dve bitne stvari : ne vadite telefon ni u jednom slučaju iz tašne, džepa; držite tašnu kao da se vozite četvorkom u špicu, novčanik muški deo populacije najbolje nosite u prednjem džepu. Vrlo lako ćete biti pokradeni, normalno je da vam iz ruke neko pokupi telefon. Višemilionski grad, nema šta.

Nisam još uvek načela pitanje opstanka odnosno preživljavanja u ovom gradu. Plate su ok, zapadnoevropski standard. Cene su, pa recimo, za naš pojam vrlo visoke. Pogotovo kada je hrana u pitanju. Primer : 10 jaja u prodavnici koštaju oko 4 eura. Ako želite da ručate negde na na bulevaru St. Žerman, po osobi, glavno jelo plus kafa između 14 i 25 eura, u većini slučajeva nećete sigurno jesti samo glavno jelo, tu je i predjelo,kafica,desert. Francuska je poznata po vinima, uživanju u njima, hrani. Doći ovde a ne prepustiti se ovim stvarima je kao doći na more a ne okupati se.

Naravno, morate voditi računa o tome gde se nalazi mesto gde jedete, to će znatno uticati na cenu. Moja preporuka je da potražite restorane koji nisu na tipično turističkim mestima, prvo bolja hrana, drugo manje se plaća.

Mogu vam odmah preporučiti još jedno mesto gde volim da odema kad sam ovde. U pitanju je koreanski roštilj, prvo volim to što sami sebi pripremate hranu, odnosno pečete parčiće govedine, koje posle pečenja umočite u sos i jedete sa rižom i klicama. Ukus je odličan, cene su ok za Pariz, usluga je fantastična, jedino šta vam može biti problem je to što je u većini slučajeva puno. Drugo, volim ovo mesto jer je opuštena atmosfera, restoran deluje kao porodično mesto.  Još jedna stvar koja može da vam zasmeta je to što metro prolazi tačno ispod i oseti se svaki put kad prodje, a to je na svakih 5 minuta otprilike. Preporuka : probajte koreansku votku.

Koranski roštilj

Koranski roštilj

Ako treba da govorim o cenama, još jedna stvar koju treba da znate su cene karata u muzejima, uvek ćete bolje proći ako budete uzeli komplete karata. Pojedinačna karta za Luvr je oko 20 eura, treba znati i to da postoji jedan dan u mesecu kada je slobodan ulaz, taj dan se menja. Ovo treba iskoristiti, jer verujte, tamo uvek ima nešto da se vidi, ma koliko puta bili tamo.

Cene hotela takođe zavise od mesta gde se nalaze, ali u poslednje vreme je sve više stanova koje možete iznajmiti po danu – per day. Ovo je super varijanta za one koji žele da uštede, jer možete iznajmiti stan za 30 eura dan, doduše oko 11 kvadrata, nemojte očekivati luksuz, samo osnovne stvari, pobrinite se da je blizu metroa, da je čisto i da možete da promenite ako vam se ne dopada, odnosno nije loše imati dve, tri opcije. Bez obzira što je 11 kvadrata u pitanju, ovde može da se smesti tročlana porodica, a super je i ako planirate da posetite grad sa prijateljima.

Izvlačim vam  pravila kojih se držim : jedite u restoranima koji se ne nalaze na turističkim loakcijama, koristite metro, vidite sve što je besplatno, pare koje uštedite na ovaj način možete potrošiti na druga uživanja, obavezno probajte vina i hranu tipičnu za grad koji posećujete, jer ove dve stvari ćete duže pamtiti od bilo koje slike u Luvru.

Što se tiče sredstva komunikacije, uvek možete uhvatiti neki besplatan net, oko ovoga ne morate brinuti.

Želite suvenire? Možete ih pronaći na svakom koraku, možete ih pronaći povoljno, ne brinite.

Sve u svemu, ako ste student imaćete popusta na dosta toga, karte za muzeje, prevoz, i sl. Iskoristite to za posetu ovom gradu.

Najbitnije od svega je to što se svako pruža onoliko koliko je dugačak, pa se unapred treba pripremiti za to.

 

Utrecht – grad iznenađenja!

Kada sam planirala putovanje i dolazak u Holandiju nisam se ni nadala da ću uspeti da vidim dalje od Amsterdama, zapravo nisam očekivala ni ovoliko od njega da ću videti… Zahvaljujući super organizovanju svih oko mene ali i spletu okolnosti uspela sam da posetim još jedan grad , na poziv tetke Zorice.

Na onom okupljanju u Kelnu i ona je, kao tetkova rođena sestra, naravno bila. Još tada je predložila da dođem do njih i vidim šta Utrecht ( čita se Utraht) ima da ponudi jednom turisti.

Ovo je četvrti grad po veličini u Holandiji, ali iskreno, nisam očekivala ništa kada sam krenula, jer i sama odluka da odem je donešena na prečac.

Svkako super sajt koji može veoma da vam pomogne u planiranju bilo kakvog putovanja po Holandiji je 9292 koji se može koristiti i na engleskom jeziku. Pomoć se sastoji u tome što ćete ukucati početnu adresu i onu na koju želite da stignete, pa će vam sajt dati vreme vašeg putovanja, sve vrste prevoza koje možete da kombinujete i uvek daje najbržu varijantu, a vi ako želite da se vozite npr. samo autobusom  možete da izaberete tu opciju.

Za nas koji smo po prvi put u ovoj zemlji ovo značajno olakšava život i planiranje.

Elem, kada sam dobila instrukcije kako da najbrže odem i sve ih zapisala korak po korak, opremila se aparatom i krenula.

Od kako sam ovde ovo je prvi put da se u tramvaju stvorila užasna gužva, ne znam da li je povezano sa proteklim praznicima, u svakom slučaju sam po prvi put morala da stojim kao roda.

Stižem na Centralnu stanicu, ulećem u železničku jer već kasnim i odstupam od plana putovanja i nailazim na problem.

Već sam vam rekla da se ovde skoro pa sve plaća karticama i da se keš jako slabo koristi, dolazim do aparata za kupovinu karata i naravno da ne mogu da je kupim za gotovinu.

Mozak mi radi 100 na sat, setim se da sam ponela, srećom, neku karticu iz Srbije a uopšte nisam sigurna da je predviđena za plaćanje van dinarske zone nikada me to nije interesovalo , sad ili ću uspeti da platim njom ili ne znam šta ću, u vozu ne možete da uzmete kartu.

Automat je prihvata,uh! Olakšanje, samo nisam se setila da odmah uzmem povratnu kartu! Nema veze, mislim se, sreća pa sam otkrila da ovo funkcioniše!

Druga stvar, na karti ne piše koji peron, uf! A stanica je veličine jedno 5 onih naših iz Novog Sada, ako ne i više, na više je nivoa, sa milion različitih tabla. Rekla bih da je železnički saobraćaj razvijen.

Pitam jednog ljubaznog otpravnika gde ja treba da budem, imam još par minuta dok voz ne krene i bukvalno trčim!

Stižem na vreme, taman kada je voz ušao na peron, prilična gužva i ovde. Neću vam reći kakvu sam facu napravila kada sam videla da su vagoni na sprat. Mislim, toliko su lepi da vam je uživanje i samo da ih gledate, a mogu da zamislim kako je super vožnja!

Ukrcavam se, na sprat naravno, radoznalac mali, da sve lepše vidim. Unutra je sve čisto, udobno se smeštam i jedva čekam da krenemo!

Znam da ima otprilike 35 kilometara između odredišta i baš me zanima za koliko stižemo, prema mapi putovanja za 24 minuta.

Prolazimo kroz deo Amsterdama koji nisam još obišla, pa se smeškam dok razgledam. Uživam,  a kako drugačije?!

Amsterdam

Amsterdam

Pejzaži se brzo smenjuju, sad je grad, pa polja i životinje, taman sam se zanela u prirodu kad teta neka nešto sa razglasa progovara, čini mi se da reče Utrecht centraal, to je moja stanica. Pogledam na sat, tačno 24 minuta! E to je tačnost!

U mojim očima su porasli još za dva broja!

Moja domaćica me čeka na stanici, odmah me je spazila  i posle srdačnih pozdrava pričamo o tome šta je mislila da radimo i posetimo, nemam nikakvih zamerki i prepuštam se njenim veštinama vodiča.

Ako sa spoljne strane, iz centra grada gledate stanicu, verujte mi nema šanse da shvatite da se iza niza butika nalaze peroni!

Sazidana je negde 70tih godina dvadesetog veka  i u to doba je predstavljala jedan od najmodernijih tržnih centara u Holandiji. Jedan kanal je u potpunosti zatvoren da bi sve izgledalo prema projektu. Fantastično! Silaskom sa perona ste praktično u centru grada a da toga niste ni svesni.

Utrecht je studentski grad, po tom pitanju sličan Novom Sadu, tokom trajanja školske godine prepun je mladih , dok je tokom leta miran i bez velikih gužvi.

Već na prvi pogled mi se dopao.

Utrecht

Utrecht

Kroz uske uličice centra koje vrve od mladih i po kojeg turiste, bez obzira na kišu, stižemo do najviše zgrade u gradu. Fantastična građevina Dom, iz daleka  na neki način  me je podsetila na onu iz Kelna, ali sa svakim korakom bliže  uviđam razlike.

Toranj

Toranj

Toranj, koji je nekada bio povezan sa crkvom, danas nije daje  na neki poseban način  šarm celom gradu.

Crkva

Crkva


Kada uđete u crkvu prvo što primetite je visina samog objekta a zatim koliko je sve jednostavno, svedeno. Nekada su pojedine bogate porodice plaćale da se sahrane unutar crkve pa se na nekim mestima i dalje vide grbovi – grobnice.

Grobnice

Grobnice

Izlazimo i krećemo  ka gradskom arhivu. Zorica me uvodi pričom zašto želi da odemo baš tamo, a ja na svakom koraku zagledam i ispitujem detalje.

Kroz nekoliko minuta hoda, eto nas u dvorištu. Ispred nas je neobičan hotel sa 5 zvezdica, koji je nekada bio Sud grada ( od 1596 godine) pre toga manastir , a sa druge strane dvorišta je Arhiv.

Picture-429-300x225

Uz malo raspitivanja saznajemo da je izložba zbog koje smo ovde smeštena u hotelu.

Evo o čemu se radi: grad je želeo da od napravi takvu izložbu arhiviranog materijala koja će privući ljude i neće biti dosadna. Sad i sami malo razmislite i zapitajte se koliko može biti interesantna takva izložba? E pa da vam kažem, ja sam ostala bez teksta!

Videćete i zašto!

Ulazimo unutra, daju nam plan izložbenog prostora i 3 D naočare. Čemu naočare i to 3 D ? Jednostavan odgovor, fotografije u 3 D projekciji. I to ne bilo kakve , fotografije iz perioda 19. i 20. veka. Kako to izgleda vam ne mogu prepričati samo ću reći da imate utisak da vam je sve na domak ruke, želite da pomilujete decu koja su na slikama i da hodate ruku pod ruku sa damama u prelpim haljinama.

Čak se mogu pogledati i dva privatna albuma  familija iz Utrechta u okruženju koje odgovara.

Unutrašnjost muzeja

Unutrašnjost muzeja

Sledeći  je na redu Auditorijum, nekada prostorija za ručavanje, kada je ovde bio manastir, a posle glavna sudnica. Karta koja pokazuje kako je rastao grad površinski, po broju stanovnika i pokazuje slike iz različitih vremenskih perioda.

Unutrašnjost muzeja

Unutrašnjost muzeja

Saznajemo da grad sada ima oko 300 000 stanovnika i krećemo dalje. Silazimo u podrum u deo koji se zove Moments.  Na panelu na sredini prostorije možete čuti poznate građane koji vam govore o momentima slave, a ako želite da promenite onog koji vam govori jednostavno nogom pritisnete dugme na podu. Za svaku od osoba koja priča su priloženi i dokumenti koji se mogu videti pored. Na moju veliku žalost sve je na holandskom a ako bi mi Zorica sve prevodila to bi potrajalo pa krećemo dalje.

Iz te prostorije se ulazi u vinski podrum, morate malo da se sagnete, i da pazite da vas ne prepadne fratar – duh  koji na holandskom govori o tome kako je on taj koji je zadužen da čuva vina i dodaje još po koju šalu na račun kaluđerskog načina života. Njegov govor je praćen zvučnim efektima, toliko dobro urađenim da sam se ja u jednom momentu pošteno prepala.

Krećemo dalje do Running meters prostorije gde uz pomoć čipovane kartice koju dobijate na ulasku možete pronaći različite informacije o znamenitim ličnostima grada, kao i preko 100 000 slika. Ako želite samo za određenu ličnost,mesto  ili  događaj  da sakupite slike i dokumenta, možete to uraditi pomoću ključnih reči. Da li treba da napomenem koliko sam tek ovde bila oduševljena?

Kako dobar način da nešto što može biti dosadno do beskonačnosti za decu na primer, pretvore u izložbu koja je toliko zanimljiva zbog interakcije da prosto ne želite da izađete.

Prolazimo hodnikom u kom stoje paneli sa ekranima osetljivim na dodir gde  možete videti kako izgledaju određeni delovi grada sada i nekad.

Unutrašnjost muzeja

Unutrašnjost muzeja

Unutrašnjost muzeja

Unutrašnjost muzeja

Moje oduševljenje sa svakim korakom raste i taman kad pomislim da je sve savršeno i da nema više iznenađenja nailazimo na četiri kabine koje su nekada bile zatvorske ćelije .

Ulazimo u prvu, sedamo na drvenu klupu i pritiskam start da bi se na ekranu pojavile slike suđenja pekarskoj porodici koja je ubila služavku u komšijskoj kući i koja će visiti na trgu.Pored ekrana visi mač što pojačava celokupan utisak, a o zvučnim efektima da ne govorim. Opet sve je na holandskom, pa mi treba prevodilac.

Unutrašnjost muzeja

Unutrašnjost muzeja

Sledeća nam govori o danu jednog sudije, kroz njegov dnevnik i sa pratećim rekvizitima kao što su odora, pisaći sto i perika.

Unutrašnjost muzeja

Unutrašnjost muzeja


Treća, meni najsimpatičnija, je ispunjena fotografijama bračnih parova iz različitih godina, a da bi čuli šta se dešava treba da pritisnete mali crveni čekić koji stoji kod svake.

Nasumično sam stisnula dugme kod jedne, pojavljuje se sudija veoma ozbiljno objašnjavajući slučaj ovog para, a zatim svaki od supružnika sa svojim razlozima za razvod.
Picture-453-225x300
Picture-452-225x300

Na vama je da izaberete presudu, a sudija će reći da li ste to tačno uradili.Ovaj moj par se razveo, ona je njega tukla, a on je jurio za igračicama.

Picture-455-225x300
Četvrta ćelija je savremena i govori o mladiću koji je spletom okolnosti nožem povredio nekog drugog mladića pa sada čeka suđenje. Početak teksta je : “ Pssst, otkud ti ovde, kako si ušao…“  da li treba da kažem da sam se i tu uplašila, kada se začulo to plus samo jedno oko na jednom od četiri ekrana. Još jedan poen dodajem za originalnost.

Polako se pribilžavamo kraju radnog vremena, 16 i 30 je, pa žurimo da vidimo još barem jedan film u mini bioskopskoj sali. Biramo temu zabave i uživamo u 17 minuta kombinacije slika, filmova i reportaža vezanih za zabavu u Utrechtu, što iz relativno skorijeg perioda, što iz 19. veka.

Ovde je kraj zabavi a u meni raste želja da ponovo dođem.

Rećiću vam da kompletna postavka traje do Novembra meseca ove godine, pa imate još vremena da je posetite.

Krećemo  ka njihovoj kući gde ćemo  jesti neki od specijaliteta iz Tajlanda i jedva čekam da probam.

Zastale smo još u  ulici slavnih gde se svakom ko dobije Zlatno tele na festivalu filma daje da utisne otisak ruke.

Picture-466-300x225
Da malo predahnemo sedamo u kafić na obližnjem trgu, ja poručujem nes kafu i tortu od sira jer me baš zanima kakva je kod njih verzija tog meni omiljenog slatkiša, a Zorica pivo i kuglice od mesa koje su autentične i služe se sa senfom.

Moram vam reći probala sam i njih i odlične su, ni torti nema mane.

Picture-470-300x225

Na moju žalost nisam slikala večeru, pa da vam svima pokažem kako je prelepo izgledala, ali ću vam reći da smo jeli sušenu svinjetinu u soja sosu, povrće pečeno u voku, nezaobilazni pirinač i ribu kuvanu na pari u bananinom lišću i da je sve bilo fantastično!

Prepuna utisaka se vraćam u Amsterdam za tačno 24 minuta!

Neverovatna je ova zemlja.