Titel

Đuveč na titelski način

Mirisi đuveča me uvek podsete na period kada sam odlazila kod mame u firmu da „pomognem“ dok se proizvodi đuveč za konzerviranje. Verovatno sam više smetala nego bila od pomoći ali volela sam da se muvam po pogonu za proizvodnju na daleko poznate fabrike Titel Brand za preradu voća i povrća u svim sezonama, a najviše nekako u ovo doba. Potrebni sastojci u originalu (za 4 osobe)
– šaka zelene olovka boranije,
– šaka graška,
– šaka šargarepe,
– šaka paradajza,
– šaka krompira,
– jedna crvena paprika,
– jedan srednji crni luk,
– dve šake pirinča
– (može i plavi paradajz ko voli, ja ga menjam tikvicama)

Paradajz, šargarepa,krompir, paprika, crni luk sve iseckano na kockice, boranija na parčad.
U moj recept ide još:
– beli luk dva čena,
– tikvica 1 komad srednje veličine,
– kukuruz šećerac pola šake.
Tikvica se očisti od unutrašnjeg dela, isecka na kocke isto, beli luk na listiće.

Đuveč na titelski način

Đuveč na titelski način


Priprema:
crni i beli luk, šargarepu i krompir staviti prvo da se dinstaju na malo ulja (masti), oko 15 minuta, pa zatim se redom dodaje boranija, paprika, grašak, tikvica, kukuruz i sve se dinsta još nekih pola sata, ne treba da bude previše vode jer će povrće pustiti svoju vodu, može se dolivati mlaka voda po potrebi dok se ne izdinsta sve. Kada vidite da je meko povrće dodate paradajz sok tako da pokrije povrće i ostvite samo minut dva dok ne baci ključ, a prethodno operete pirinač i dodate u povrće naliveno paradajzom kada paradajz baci ključ.
Na kraju dodate so, biber po želji i ja stavim samo mrvicu origana jer mi ide odlično uz paradajz.
U originalnoj recepturi koju je nekad proizvodio Titel Brend nije bilo krompira i ovih mojih dodataka, kao ni pirinča koji se dodavao kad se prokuva konzerva ali je bio odličnog ukusa.

Može čaša rashlađenog belog vina, odlična kombinacija! Prijatno 🙂

Trovanje pasa u Titelu

1. aprila su nam otrovali Srećka – našeg ljubimca. Ne mogu sama da pronađem ko je to uradio, jer da mogu bilo bi svega i verovatno vam sada ne bih pisala. Ovako mogu da se borim na ovaj način, molim vas da podeli što više puta ovaj tekst jer niko ne zaslužuje da mu ljubimac bude otrovan. Dalje sledi pismo koje sam uputila veterinarskom inspektoru nadležnom za naš okrug.

Srećko

Srećko

Arni

Arni

Poštovani gospodine Grubač,

pišem vam kao vlasnica (bivša) dva prelepa psa, čije se fotografije nalaze u prilogu ovog maila.
Morala sam da se obratim Vama pošto nadležne institucije u Titelu nisu reagovale prilikom ubistva – ja to tako posmatram, prvog psa Arnija apsolutno nikako.

Tok događaja je sledeći: pre par godina dobili smo na poklon zlatnog retrivera Arnija, čuvali smo ga, hranili i voleli. Voleli smo ga kao člana porodice. Imam dve sestričine, sada imaju po 7 i 5 godina, one su ga takođe volele i igrale se sa njim. Provodile vreme kada su kod nas zajedno sa njim u našem dvorištu. Ograđenom. Pas je bio lepo vaspitan, pažen i mažen. Nije lutao po ulici, nije tražio hranu po drugim dvorištima, nije bio zanemaren.Vodili smo ga u šetnju i istrčavali svakog dana, prvo zbog njega i njegovog zdravlja, zatim zbog našeg. Nisam rekla, išla sam po njega u Bosnu, imao je pasoš i sve, bio vakcinisan, čipovan. Sve je urađeno da se odgoji u zdravog psa, onog koji će nas obradovati i kog ćemo mi obradovati. Razlog njegovog nabavljanja je da bi moji roditelji imali drugara. Vidite, oni žive u Titelu a mi – njihova deca živimo u gradovima dalje od njih. Oni su popriličino usamljeni kad nas nema i zato smo ga nabavili, da bi oni imali društvo kad mi nismo tu. Moj tata je u invalidskim kolicima još od 1987. godine, a majka mi čeka penziju. Arni je bio njihova razonoda, njihov drugar. Isti taj Arni je trovan tri puta, prva dva puta smo mu spasili život jer smo na vreme primetili. Znate kakvi su retriveri jedu sve živo jer im je pasmina takva. Treći put je bio i zadnji, bio je koban. Treći put ga je mama povela u šetnju, sama, jer znate to je njoj terapija. Izađe sa Arnišom, malo prošeta, on se istrči. Ona ima problema sa kičmom i kostima i ova šetnja joj puno znači. Sećam se da sam sedela u sobi,bio je vikend i čula nju kako uleće u kuću i govori: „Ponovo su nam otrovali Arnija“ i uzima jogurt da pokuša da ga spasi. Vidite bilo je pre podne i ja sam bila bosa. Onako bosa istrčala sam u kućnim papučama za mamom da joj pomognem. Trčale smo kao bez duše, jer vidite on je jednostavno pao u toku šetnje. Dok smo došle do njega bilo je kasno. Posmatrale smo ga dok umire. Verujte jedan deo mog srca je otišao sa njim. Životinje ili volite ili ne. Mene su učili da ih volim i poštujem. Vratile smo se nazad, meni je pozlilo. Nisam mogla da nadišem dovoljno vazduha, tata se uznemirio, mama je plakala. Zvali smo policiju, kao što bi to uradio svako ko smatra da je učinjen zločin. Po meni zločin je otrovati drugo biće. A po vama? Policija je došla, mi smo čak i uzorak onoga što je uspeo da povrati uzele, da bi se dalo na analizu i videlo šta se desilo. Ko je kriv ?! Vidite, kada je policija došla rekli su nam da se manemo. Tim rečima. A kako da se manemo ubistva bez razloga?! Policija je ostala gluva na sve ono što smo im rekli, valjda ima većih problema u Titelu od trovanja pasa. Da ne kažem da je u isto vreme otrovan i pas Meda , komšijski zlatni retriver. Zatim da ne kažem da nam se mačke po komšiluku stalno truju, pre par nedelja su jednu od naših udarili po glavi i tako je usmrtili. Da ne kažem da čuvari njiva ubijaju puškama sve pse koje nađu u ataru, valjda po difoltu jer su svi lutalice. Nema šintera u Titelu. Nema državne veterinarske stanice koja bi se pobrinula na neki humaniji način a ne ubijanjem iz puške – verujem lovačke. E vidite gospodine Grubač, našim mukama nije tu kraj došao, ništa nije učinjeno sa prethodnim trovanjem. Trovač nije pronađen.
Majka je dobila za rođendan 2012. godine drugog psa, obradovala se toliko da je skakala kao malo dete, žena od pedeset i koju, pred penzijom. Zvala me telefonom da mi kaže, tata je odlučio zvaće se Srećko, jer ih je toliko usrećio. Dobili su drugara ponovo sa kojim će provoditi vreme da prekrate dane do dolaska njihove dece i unučadi. Srećka smo čuvali kao malo vode na dlanu. Hranili i mazili, on je bio više mačka nego pas. Toliko smo ga razmazili. Da ne kažem da smo u međuvremenu zagradili dvorište tako da toliki pas nema šanse da izadje osim ako ga mi pustimo na ulicu. Držali smo ga u šupi dok je bio beba da ne izlazi na ulicu i da mu bude toplo, društvo mu je pravila Milica, naša mačka, koju su takođe kasnije otrovali. Kako je rastao tako je dobio i svoj boks, sestričine su se vezale za njega jer su oni fenomenalni sa decom. Znaju kako da se igraju. Vakcinisali smo ga na vreme, čak smo ga i kastrirali da slučajno ne bi ga uhvatile lutkice za parenjem pa da ne smeta nekom. Mazili, voleli, uživali sa njim. On je pazio na moje roditelje, čim nešto lupne dolazio je do njih da vidi da li je sve u redu. Mi smo se osećali sigurnije kada smo znali da imaju psa u dvorištu. Pružao im je ljubav onoliko koliko su oni njemu pružali i možda više od toga. Bio im je drugar. Zavlačio se ispod tatinih kolica dok on nešto radi po dvorištu da ga čuva, za mamom je išao dok kosi travu. Nabavljali smo mu igračke kad dođemo da se s njim nadvlačimo i vežbamo ga, da bude srećan kao što smo mi bili srećni s njim. Šetali, kupali, voleli. Da, mi smo tog psa prihvatili kao člana porodice.
Srećka su nam otrovali sad u utorak uveče, 1. aprila 2014 godine. Verovatno istim onim otrovom kojim su otrovali i Arnija, verovatno isti oni ljudi. Čemu sad zvati policiju i čemu uzimati uzorak kad nema nadležnih koji bi to rešili?! Srećko ništa nije uradio. Srećko nikom nije naškodio. Srećko je bio maza, bio je biće potpuno nevino. Srećko je bio uteha. On je bio član naše porodice. Ko nama može to da zameni? Niko. Šta bi bilo da je dete bilo blizu psa u momentu kada su ga otrovali? Otrovali su ga u našem dvorištu, u Titelu.

Poštovani gospodine Grubač recite mi kome da se obratimo da trovanje pasa u Titelu prestane, da onaj ko je to uradio i radiće verovatno i dalje dok mu neko ne stane na put, odgovara? Recite mi šta da radimo i kako da zaštitimo naše buduće pse i decu koja se sa njima druže? Pomozite nam da pronađemo trovača pasa. Možda nećete biti na svim vestima ali će vam jedna porodica iz Titela biti zahvalna do kraja života, a verujem i svi ostali ljudi koji prolaze kroz ovu agoniju. Saznali smo da je pas otrovan Furadanom, koji je zakonom zabranjen za upotrebu a u Titelu se očigledno može nabaviti na crno.

Osveženje u Titelu – LoveLeyla u poseti!

Pustila sam da prodje koji dan da se slegnu utisci pa da napišem koliko nam je značio dolazak Jelene u Titel.

Planirala sam još odavno da je nekako „dovučem“ kod nas, samo nikako da se ukaže prilika za to, sve do jednom… Da napomenem, nismo se dok nije došla upoznale , ali pratim već neko vreme šta te vredne ruke rade i na koji način šarene ovo naše parče neba, i to što sam videla mi se baš dopalo, toliko da čak i ja koja sam od malih nogu važila za nekoga koga ručni radovi ne zanimaju pomno pratim dešavanja. Promeni se čovek s godinama, kažu.

Nego, kako smo se dogovorile?

Vrlo jednostavno, mnogo jednostavnije nego što sam mislila da hoćemo. Mail, dva, tri, sve rešeno sve dogovoreno. Bez puno natezanja i buke. Ja iznela predlog, ponudu šta i koliko mi možemo, kako mislim da bi bilo dobro. Ona dogovorila, može, super, dogovoreno.

Iskreno, brzinom svetlosti dogovor je pao. Od momenta kad je rekla da dolazi sigurno radovala sam se kao malo dete, prvo što ćemo se upoznati, drugo što će imati prilike i drugi da vide šta znači kad je neko voljan. A danas je najteže biti voljan. To sam još odavno shvatila.

Naime, Jelenino predavanje je prvenstveno bilo namenjeno članovima udruženja paraplegičara i kvadriplegičara „Petar Kočić“ Titel, ali sam verovala da ima još zainteresovanih da čuju i vide šta pametna glava  🙂 ima da kaže . Imala sam ideju da se okupi veći broj ljudi u većem prostoru, međutim par dana pre samog događaja došlo je do nekih nesuglasica pa smo morali da premestimo celu stvar na manji prostor.

To je značilo više stvari :

– manje ljudi će moći da prisustvuje događaju,

– manji broj osoba koje koriste invalidska kolica, zbog ne prilagođenosti terena (na obali reke)

– možda i kraće vreme.

Ipak, odluka je bila na meni i nisam želela da nas iko požuruje i ograničavana druge načine, pa je ovo novo mesto ipak bilo pogodnije.

Polako sam krenula u propitivanje članstva, ko bi to bio zainteresovan, i moram vam priznati da su me prijatno iznenadili. Ne samo tim što su želeli da dođu ( već sam odavno naučila da jedva čekaju da izađu iz kuća, pogotovo kada je lepo vreme pa imaju mogućnosti za tako nešto), nego su na radionici bili toliko aktivni da nisam mogla da verujem. Dan po dan je proticao, sve sam bila uzbuđenija kako se približavao taj 23.

Kada počenete da radite u okruženju osoba sa invaliditetom shvatite koliko je malo potrebno da budu zadovoljni, ne znam da li je tako zato što su naši članovi inače po prirodi takvi ili je povezano sa činjenicom da je večini njih na neki surov, nasilan način oduzeta mogućnost kretanja ili ako nije oduzeta a ono je bar otežana, pa su se sa privikavanjem na činjenicu da su sada „drugačiji“ (mrzim taj izraz u ovom kontekstu) razvili osobine kao što su strpljenje, jednostavnost, zahvalnost na svakom novom danu. Možete u potpunosti da promenite pogled na život kada čujete samo jednu od njihovih životnih priča, a kamoli nekoliko. Shvatite vrlo brzo kako da poslažete prioritete i šta je to što čini onu pravu nit života.

No, da se vratim Jeleninom gostovanju.

Dođe i taj dan. Od jutra sam jurila da završim još neke sitnice, tri puta išla do Male Čarde da vidim da li je sve ok, hoće li biti dovoljno mesta, kakv je prilaz. Vreme početka naše radionice je bilo 13 h. Nisam očekivala da će odgovorna Jelena doći sat vremena ranije, međutim eto nje već u 12 h da kaže kako su stigli i da joj dam uputstva kako do tamo.Tek kada sam prekinula vezu sam hvatila da ja nisam ni na pola sa svojim pripremama, uh, uhvatila me panika!

Bukvalno sam letela po kući i za 15tak minuta krenula ka odredištu!

Upoznavanje, topli osmeh i odmah je krenulo ćaskanje, ne samo sa mnom nego sa svima. Očekivano sam smatrala da je prijatna i razgovorljiva, topla i mila osoba!

Jedino sam i dalje strepila kako će ostali prihvatiti predavanje, hoće li im biti interesantna radionica, da li će želeti da se prepuste maštarijama?!

Posle svega par minuta shvatila sam da su brige uzaludne, da su je svi prihvatili baš kao i ja, da su shvatili ono što i ja.

Prosto je nemoguće da odolite toj pozitivnoj energiji, toj toploj reči i osmehu!

Bila sam prezadovoljna kada su svi uhvatili konac i iglu, materijle, makaze i krenuli da ostvaruju ono što je Jelena zamislila kao dobar način da se zainteresuju za njen zanat.

DSCN0150
Iskreno, verovala sam da ćemo se dopasti jedni drugima, ona nama i mi njoj. Verujem da nije očekivala da će se toliko lepo družiti sa nama, Verujem da smo je bar malo oduševili, u odnosu na to koliko je ona nas, svojom jednostavnošću i iskrenošću. Naši članovi su prepoznali da im je prišla od iskreno i verujem da je i Jelena to osetila.

Želim samo da vam kažem zašto je bitno organizovati ovakva dešavanja, za nas iz malih sredina je bitno da vam se malo pohvalimo, da vidite kako mi živimo, kako je kod nas lepo, kako osim vašeg betona i zgrada postoje i druge, lepe , možda čak i lepše stvari.

Za nas kao udruženje, bitno je jer smo možda dali po koju ideju kako da se pusti mašti na volju, ostvari neka ideja, možda i zaradi neki dodatni dinar, u svakom slučaju kako da se čovek oseća ravnopravno. Ravnopravno, e to vam je inkluzija.

Baš to je, ovih dana toliko spominjana inkluzija, kada uključite u redovne tokove života osobe koje imaju bilo koju vrstu hendikepa, kada im pružite osećaj da su sjajni i da su posebni, ali ne sa posebnim potrebama, nego posebni zato što su živi, zato što imaju kreativnost, zato što su ljudska bića kao i sva druga.Da su obično posebni. E taj izraz volim.

Draga Jelena, svi te puno pozdravljaju i pozivaju te da kad god želiš ponovo posetiš naš kraj .Naravno i ostatak ekipe 🙂

Podučavanje

Podučavanje