Putovanja

Realno, Pariz

Jučerašnje lutanje po gradu me je podstaklo da vam pišem danas još malo o realnosti, mislim da smo previše isključivi kao nacija (ograđujem se u startu od izuzetaka) i da nam je teško da prihavimo realnost čak i u momentu kada nas zvekne u lice svom snagom.

Svi mi imamo predrasude, da li prema osobama ili stvarima, poslovanju neke kompanije, knjigama koje nismo pročitali, ljudska priroda se može treningom promeniti, ali kada ne želite ili se ne trudite, teško.

Odmah napominjem, malo ću pljuvati po nama kao narodu, pa kome se ne dopada tema, neka se odmah isključi.

Druželjubiva sam osoba, imam gomilu poznanika, prijatelja, drugara i drugarica, različitih doba i različitih situacija (finansijskih). Ima jedna stvar koja ih (većinu) veže. Pričaju o stvarima koje ne poznaju. Nekad to radim i ja. Ne znam da li to potiče od činjenice da smo skloni tome da se pravimo pametni ili da jednostavno sudimo po koricama, da li smo plitki ili jednostavno neuki. Hajde da vam pričam malo o različiosti koju ćemo mi, u Srbiji, teško prihvatiti.

Stanovništvo glavnog grada Francuske odlikuje šarenolikost, u svakom smislu. Beli, crni, žuti, visoki, niski – svi su ljudi. Mnogi od njih nisu rođeni u Francuskoj, mnogi od njih jesu, mnogi ne pričaju jezik. Ta šarenolikost će vas sigurno zaintrigirati i pokrenuti na razmišljanje. Mene jeste.

Boja kože, odnos prema jelu i piću, neće vas toliko iznenaditi koliko razlika u kulturi.

Prvo, starine se ne diraju. Zgrada napravljena 1800. izgleda isto kao i tada, možda sa očišćenom fasadom, ali izmenjena nikako. Želite da promenite prozore, neće moći. Zavese koje se nalaze na prozorima, hoćete da stavite neku kičericu, neće moći. I oni to poštuju, to je njihov grad. Doduše tu je i zakon koji reguliše dosta toga. Hoćete da izgradite odvratan hotel u centru grada, kao u Novom Sadu, neće moći. Narušavate okolinu. Ako uradite neku promenu na spoljašnjem delu zgrade i niko vas od komšija ne prijavi, posle 30 godina postaje legalno. Da, dobro sam napisala – 30 godina.

Sledeće stvar: poštovanje. Družite se sa nekim, kolege ste na poslu, komšija koji stanuje ispod vas, sve ih poštujete. Ne morate da ih volite, ali morate da pokažete osnov poštovanja. Pozdraviće vas svaki put kad prođete, nema onih naših varijanti da vam komšinica okreće glavu jer joj niste legli.

Rad, red i disciplina. Dobro, barem rad. Naravno da ima kriminala, što lakšeg, što težeg, normalno kad ovoliko ljudi živi na jednom mestu (?! valjda normalno).Rad, verujte mi ako ne stremite ka nečemu, ako ste jedna od onih osoba koje vole da džabalebare teško ćete se družiti i uklopiti. Poznanike možete steći svuda, ali bukvalno gde god da krenete. Pogotovo ako ste komunikativni i nije vam problem da sklapate nova prijateljstva. Ovde vam u tom slučaju dosadno biti neće. Čak sam i ja koja ne znam da pričam francuski uspela da upoznam par ljudi za ovo kratko vreme.
DSCN1395

Na primer danas, šetnja po Šanzelizeu i obilazak prodavnica, donela su mi nova poznanstva. Vrlo lako i jednostavno, samo ne treba imati predrasude.

Da , predrasude. O tome sam htela da pišem.

Juče sam imala priliku da zađem u jedan od gej barova. Lepo označen, Banana Cafe . Ne znam za vas, ali meni je bio prvi put da se nađem na takvom mestu. Svi gej barovi su lepo označeni zastavom duginih boja. Za one koji pate od raznih fobija da ne zalaze. Za sve nas koji smo radoznali obavezno da zađemo.

Ulice Pariza

Ulice Pariza

Juče sam šetala po gradu sa rođenim Parižaninom, koji je svo vreme pokušavao da odgovara na moje šta je ovo, a kako se ovo zove… Hvala na strpljenju.  Želela sam da mi objasni odnos ljudi ovde prema gej zajednici. Kako to kod njih funkcioniše? Kada sam postavila ovo pitanje on se okrenuo i pitao me : „Šta kako funkcioniše?“ Hm, u momentu sam skontala koliko smo daleko. Dok mi je objašnjavao kako je normalno imati gej prijatelje, pogotovo jer su u ovakvim barovima uvek u društvu dosta drugarica, koje su uz njih opuštene, pa samim tim je i strejt muškarcima lakše da stupe u kontakt sa njima, meni je kroz glavu prolazilo otkazivanje parade u 2011. godini u zemlji Srbiji. Koliko svetlosnih godina smo daleko? Poznajem ljude koji bi pre umrli nego da kroče u ovakav bar, a da ne govorim o tome da se opuste i uživaju. Iskreno, jedva sam čekala da sednemo tamo i da samo posmatram. Jeste, i ja sam tupa i dozvoljavam da me ponekad savlada moja tupavost zvana srbizam. Znam da vi koji čitate i čudite se mojim predrasudama imate evropejske poglede na svet, totalno ste liberalni i sve to, vama nije čudno što ovde sve funkcioniše normalno. A znam isto tako da vi kojima to nije normalno, neće vam biti normalno ni posle ovih mojih reči. Bitna stvar je to što za našu glupost ili predrasudu nam nije kriv ni nedostatak novca, ni loša politika naše zemlje, ni ratovi koji su iza nas, već jednostavno naša nesposobnost da otvorimo um za nove stvari.

Zamislite scenu da u Novom Sadu u sred centra, npr. Dunavska ulica vidno označen nikne gej bar. Koliko bi vremena trebalo da ga neko ne iscrta, u najboljem slučaju, ili izlupa, neku gluposti uradi, da ne podstičem nasilje sad i ovde. Iskreno, mislim da će nam biti potrebno još mnogo godina da se naviknemo samo na ideju. Realno, obucite se nešto drugačije od trendova koji vladaju i prošetajte Dunavskom oko 21 h po toplom letnjem danu, tj. večeri. Da li znate kako će vas svi zagledati?! Probajte, ako ne verujete. A sad zamislite da prođe gej par koji se drži za ruke. Well, nisam baš sigurna kako bi to prošlo.

(osim za vreme Exita, tada valjda svi postajemo tolerantniji zbog uticaja prljavštine na mozak)

Da li je Novi Sad baš toliko liberalan koliko mi mislimo da jeste, ili je samo jedna učmala sredina, puna malograđana i „bitnih“ ljudi, koji po ceo dan ispijaju kafe i čačkaju telefone, da bi delovali zauzeto? Odmaknite se malo i sagledajte big picture.

Pričaćemo još o tome.

 

Grad u koji se jednostavno zaljubiš, Paris

Moja putovanja i blogerski svet u meni iznedrili su potrebu da ostavljam pisani trag. Shvatila sam prošli put, pišući iz Holandije, da je odlično rešenje umesto pojedinačnih kafa koje bih morala da ispijem po povratku sa nekog putovanja da svima pored slika dam i objašenje uz svaku, a može da bude i veoma iscrpljujuće, pišem šta sam videla i gde sam bila, ujedno pružajući mogućnost da oni koji nisu posetili mesto ili zemlju dobiju jednostavniji, realističniji pogled na nepoznati svet.

Ovog puta javljam vam se iz Pariza, grada svetlosti, a po meni i mladost. Nije mi prvi put da boravim ovde,tako da će se pisanje verujem, u startu razlikovati od prethodnog.

Napomena : kada sam prvi put u svom životu kročila u ovaj grad između nas je nastala posebna veza, simpatija u početu a sa svakim korakom po njegovim ulicama simpatija je prerasla u ljubav, iskrenu, neiskvarenu, čistu. Ljubav prema prelepom gradu.

Ako očekujete od mene da vam odgovorim na pitanje šta da očekujete kada dođete ovde, ne znam da li ćete pronaći odgovor u ovim redovima, ali sigurno ćete moći da pronađete barem po neki savet šta da posetite.

Dan 1:

Želela sam odmah da izađem na ulicu i osetim taj žagor, tempo i način života, lepotu i neobičnost Pariza, želela sam da mojim venama poteče ljubav koju mi pruža, baš zato smo izabrali da se samo šetamo i uživamo. Bez cilja i bez planova. Kafa, šetnja i ljudi, to je ono što mi je bilo potrebno.

Prvo ono što morate da znate je da ako želite da budete turista u Parizu odlično vreme za to je avgust, godišnji odmori su u toku, gužva u gradu je minimalna, moćićete da sednete gde želite bez čekanja u redu, da posetite turističke atrakcije bez prevelikog cimanja. Odlično vreme da umesto na more zbrišete ovamo. Veoma bitna stvar kada birate hotel u kom ćete biti smešteni je udaljenost metroa, koji je prsten (arandousman) zbog kraja u koji dolazite, jer ovo je višemilionski grad u kojem je nemoguće moguće.

Drugo odaberite i napravite program za svaki dan ako dolazite prvi put, jer desiće vam se ako niste dobro isplanirali da vas povuče ova ili ona ulica, zgrada, prodavnica (ako ste došli sa makar malo želje da kupujete) i sati se pretvaraju u minute, te ostajete na kraju kratki sa vremenom, bez mogućnosti da vidite željeno.

Dva, mogu reći, istorijski poznata kafića u koje ćete želeti svakako da svratite su „Les Deux Magots“ i „Cafe de Flore“ , ako niste bili ovde, pa,  recimo da niste bili u Parizu. Oba se nalaze na Bulevaru San Žerman (Boulevard Saint Germain). Ovaj deo grada, drugi prsten, je stvarno fantastičan, zgrade koje vas okružuju su prelepe, dovoljno je samo da sedite,pijuckate vaš espreso i uživate. Dosadno vam sigurno biti neće.

 

Ono što je karakteristično za pariske lokale je, da ako želite da sedite napolju,računajte da nećete baš imati previše slobodnog prostora, naime na što manje kvadrata treba staviti što više stolova i poslužiti što više ljudi, bilo da su u pitanju obroci ili kafice, u svakom slučaju  jednostavno uživanje. Ako želite da sedite unutra imaćete nešto više prostora ali ne previše. Što u prevodu znači u oba slučaja nema baš previše intime. No, vremenom se naviknete na to i prestanete da obraćate pažnju. Uopšte ne smeta da uživate, verujte na reč 🙂

Možete jesti na svakom koraku, grad je okrenut turistima, što je sasvim logično, no postoji jedno mesto koje ja posebno volim i ka kojem gajim poseban odnos, a koji je na korak dva od bulevara.Doduše ima ih na više lokacija, ali kad ste već na Bulevaru možete da svratite. Mi ga skraćeno zovemo Ontrokot a piše se Le Relais de l`Entrecote, na adresi  rue Saint-Benoît . Karakteristika ovog restorana je to što za ručak, a bogami i večeru možete dobiti samo jedno jelo da pojanim :  ovde inače postoji samo jedno jelo. Ako nije avgust, čekaćete oko pola sata u najboljem slučaju za sto. Imate višak vremena, dođite ranije, večera se služi od 7 časova, u tom slučaju dobićete sto ranije, ali svakako ćete morati da sačekate. Zašto je tolika gužva?

 Le Relais de l`Entrecote

Le Relais de l`Entrecote


 

Vrlo jednostavno, ono što služe za jelo nema ni jedan drugi restoran. Za predjelo ćete dobiti salatu: zelena salata, maslačak list, orasi i dresing od maslinovog ulja i senfa. Glavno jelo: juneće meso, moja preporuka srednje pečeno, jer kada je dobro pečeno ne dobija se isti ukus, sa određenim  sosom, koji se čak ni pravi u restoranima već se donosi spremljen  jer je poenta baš u njemu, recept sigurno nećete dobiti, ali sam sigurna da će vam se dopasti i  još pomfrit uz to . Glavno jelo se služi u dva puta, tako da verujem gladni nećete ostati. Želite li desert, imaćete mogućnost izbora. Deserti su podjednako dobri kao i glavno jelo. Ovaj lanac restorana vlasništvo je dve sestre, koje su i smislile recept za sos i verujte mi zarađuju odlične parice na tome.

Odavde sigurno izlazite punog stomaka, nasmejani i zadovoljni. Osoblje je više nego ljubazno, možete sedeti napolju ako želite, malo ćete se gurati i velika je verovatnoća je da ćete sedeti za istim stolom sa potpunim strancima, ali bitnije je to što ćete uživati.

 Le Relais de l`Entrecote

Le Relais de l`Entrecote

Verujem da sve dame ovog sveta žele da prošetaju ulicama ovog grada i osete modu koja se kreira i nosi. Savršena ulica za kupovinu je Rue de Rivoli, pogotovo za naš džep. Ovde možete pronaći brendove kao što su H&M, C&A, Bershka, Zara, Etam nanizane jedan do drugog, a u periodu jul-avgust cene su dosta snižene i stvarno povoljne, jer je sniženje stvarno, a ne ono po našem sistemu. Međutim dok ne dođete do tamo, morate proći preko Sene, a mi smo ovaj put preko čuvenog mosta Ponte des Artes na kom su snimane scene famoznog sastanka Zverke i Keri, kao i šetnja junakinja iz serije Gossip girl.

Osim katanaca koji su na sve strane, kako na mostu, tako i na svetiljkama, vrlo često ćete videti ljude koji piknikuju ovde. Sasvim normalna stvar.

DSCN1272-300x225

U ovom momentu onaj romantični deo svakog čoveka jednostavno mora da proradi. Pogotovo po ovakvom danu, sunce, malo oblaka, temperatura je prijatna, oko 25 stepeni. Savršeno za zaljubljene. Grad ljubavi,definitivno.

U ulici u kojoj se nalazi gomila prodavnica postoji jedna veoma zanimljiva zgrada između ostalog, zgrada je možemo reći data umetnicima na korišćenje. Na svakom spratu nalazi se nekoliko ateljea, na 4 sprata, raj za umetnike.

Zgrada koju koriste umetnici kao atelje

Zgrada koju koriste umetnici kao atelje

Osim ljubavi u Parizu umetnost na svakom koraku je nešto što ne možete da izbegnete. Umetnost je u izlozima prodavnica, građevinama, ljudima, osećate to na svakom koraku, samo ako želite da se prepustite tome.

Neobična arhitektura

Neobična arhitektura

Vreme neprimetno teče, reč po reč, izlog po izlog , korak po korak, pada veče i ono što želim da vidim je Ajfelov toranj.

Svaki put kad dođem obiđem ga, tu građevinu koja me asocira na inat, volju, upornost. Tu građevinu koja ima jedinstvenu moć da vas samo zbog postojanja učini srećnim.

Postoji nešto magično i veličanstveno tu. Pogotovo ako znate i odete uveče u periodu kada se pale specijalna svetla, od 10 i 45, do 02 posle ponoći, a u zimskom periodu do 01. Tada, u tom momentu, hteli ili ne, izleteće vam vao!

Ajfelov toranj

Ajfelov toranj

Tada, baš tu, shvatićete koliko je stvarna romantika Ajfelovog tornja! To mi ne možete poreći!

 

Da skratim sebi muke :)

Reših da umesto toga što ću svima ponaosob pričati kako je bilo na proputovanju u Holandiju jednostavno svakog jutra napišem kakvi su utisci od prethonog dana i na taj način skratim sebi muke 🙂

Hajmo od početka.

Ustajanje u 5 am,na brinu ispijanje jutarnjeg Nesa,kiša napolju pada, sneg samo što nije.31.Mart,sneg negde sigurno para,uverena sam.

Ja sam spakovala samo prolećne stvarčice, entuzijasta verujem da će vreme biti lepo, i ima da bude,ništa me ne zanima. Pakujemo se u kola,roditelji sa standardnom rečenicom „Dete,ponesi toplu jaknu“ Baba Marta i te fore.

Neću,rešila sam da je proleće,uostalom to je samo prolayno naoblačenje.

Srećom pa su se skolnile barikade poljoprivrednika,pa bar ne moram da se cimam oko toga kako ćemo proći.Stićemona aerodrom taman toliko ranije da se čekiram a da nemoram dugo da čekam do leta. Hoću da popijem još jednu kaficu,obavezno pre poletanja.

Čekiram se,predam kofer i odoh na sprat da popijem kafu i lekić protiv muke.Nisam nikad sigurna hoće li mi biti muka,pa za svaki slučaj.

Kafa apsolutno diskasting, ne verujem, kako nes može biti loša?  Biće da može.

Izvlačenje kaiša,uvek to mrzim,kao i izuvanje,osećam se kao ludača,sve sa akcentom da treba da pazim kakve čarape obuvam na aerodrom,otkud znam hoće neko da me zagleda pa da se još  obrukam…

Pasoška kontrola i eto me,da vidim ukrcavanje gde je, i da se smestim pored prozora (Hvala Kumi na rezervacijama u oba pravca pored prozora) .

Eto nas,polećemo.

E tu kad se poleće imam malu frku kad mi se želudac zalepi za kičmu,pa ne znam da li će izdržati ostatak puta.Nebo je ok, bez obzira na kišu,nema jakih turbulencija,lepo je gore, čovek se oseti kao ptica bar na momenat.

Kako se podižemo tako gledam koliko smo ustvari sitni na Zemlji,kao mravi. Parcele u nijansama braon i zelene, nepravilno raspoređene.

Izlazimo iz prostora Srbije i furamo dalje, čini mi se kao da se krećemo toliko polako, sve do momenta kada ugledam Balaton jezero.

Pilot nam se obraća sa podacima da smona 11 000 visine i da je trenutna temperatura minus 52 stepena Celzijusa,da je sve ok, govori nam kuda ćemo leteti i daje u Amsterdamu nula stepeni. Odlično, toliko o mom proleću.

Dalje se leti, krajolici su slični, koji oblačić tu i tamo, prelepo. Malo snega u određenom momentu, ne mogu baš da skontam koja je zemlja, ali nije ni bitno, Holandija sigurno nije .

Iskreno, toliko sam nestrpljiva da stignem, inače dugo već nisam videla najmlađu mi tetku i njenu porodicu, pa celo putovanje ima još veću draž. Zanima me Holandija jako, verujem da je posebna, pričali su mi svi koji su do sada išli.

 

Kada dođete na područje Holadije odmah to shvatite. Parcele zemlje su kao nacrtane, bukvalno, kao da ste uzeli lenjir i olovku i nacrtali ivice, na kraju polja po jedna, tako deluje mala, vetrenjača.Boje u nijansama zelene, malo braon, tu je i voda naravno. Pri pogledu na pejzaž shvatite da stižete u jednu uređenu, divnu zemlju. Da sam samo zbog ovoga došla pa ne bih žalila!

Verujem da se polako približavamo odredištu, vreme je da se sleće, bar moj satić tako kaže. Pilot nam najavljuje sletanje,vezujte pojaseve eto nas!!!

Pri sletanju sam shvatila koliki je Shipol aerodrom,wow!

Kačimo se na hodnik za iskrcavanje i ja bukvalno jurim, nisam sigurna da ću uspeti sama da se snađem, pa pratim nekog čoveka iz aviona. Nisam mutava, ali što je sigurno sigurno je.

Dolazim do traka, kupim prtljag i bukvalno izlećem da nadjem moje, znam da me čekaju!

Izlazim kroz ona vrata i ugledam brata i tetka, tetku sa žutim Lalama (tulipanima) inače to je moje omiljeno cveće, jer u Srbiji cveta u vreme mog rođendana.

Sreća, radost naravno!

Krećemo ka izlazu,ja razgledam, sve mi je lepo!

Na putu ka njihovoj kući malo sam još zbunjena što od puta, što od zelenila na sve strane. A ja sam dete sa sela! Neverovatno je koliko ima zelenila!

Putevi široki, gužve nema.

Stižemo do kuće, usput primećujem da sve kuće u kraju liče jedna na drugu, nekako su ušuškane, simpatične kao da nam se smeše.

Arhitektura je prelepa! Ma sve je odlično!

Smeštam se u svoj apartman .

                                                                                              Pogleda iz mog „apartmana“

Malo priče, kafa pa u grad, dogovor je pao.

Idemo u obilazak centra Amstelfena.

Biciklima naravno!

Dobila sam bicikli,katanac broj 1 i katanac i lanac broj 2. Bez toga nema priče da ćete se švrćkati!

Krećemo polako biciklima i više vodim računa da se naviknem na biciklo nego na okolinu, nije da ne vozim bajk, nego prosto sam opijena brzinom dešavanja. Pre par sati u Srbiji, sa sad jezdim na bajku sa tetkom po ovim divotama!

Dođosmo do centra, imala sam samo jedan peh, zauzela sam celu stazu a morate vodtiti računa i o drugim učesnicima biciklističkog saobraćaja. Neki baka i deka za malo da me pokupe, ali ništa strašno idemo dalje.

U centru Markt ili pijaca. Starine, umetnička dela, nakit, biološka hrana. Sve je divno, šareno. lepršavo.

Obilazimo malo, tetka je pravi vodič , zatrpava me informacijama,moraću zapisivati, shvatam već sad.

Naravno ne bi bile žene, da nismo malo svratile i u po koji butik, ali već na početku shvatamo da je gužva, jer je prva nedelja u mesecu i tada su jedino nedeljom otvorene prodavnice u Amstelfenu, inače nisu.

Ostavljam obilaženje butika za neki drugi put.

Osećam se fantastično, narod je toliko šarenolik da se jednostavno odmah uklopite.

Otišle smo i do nove biblioteke,kakv je to divan dizajn.

Otvoren prostor, svetlo, možete iznajmiti svašta, od knjiga, CDova, pa čak i slike!

Možete popiti kafu za 1 euro i pročitati novine, otići na net.

Nisam slikala, ima dana.

Kupujemo hranu za večeru i krećemo nazad, drugim putem.

 

Tetka mi pokazuje gde je bio Crveni krst, od njega se danas ne nazire ništa, posađeno je cveće.

Imaju izreku za nešto što je bilo loše i prošlo je : Pokri ga peskom.Da se ne sećate i da vas ne boli.

Divan dan, zaspala sam pre nego što je pao mrak.

U 9 pm, još se vidi.

Neverovato za navići se.

Jutros u 6 i 30 se budim, naspavana, odmorna. Mislim da još nije ni 5. Mrak je, sve do pola 8.

Sad ispijam kafu i pripremam se za današnju avanturu!