istorija

Istorijska mesta Peloponeza – Korintski kanal i Epidaurus teatar

Prva subota posle godišnjeg, još uvek gomila odeće za pranje i mrzno peglanje i blagi osećaj da se nisi još suočio sa realnošću povratka, tek sada izbija na površinu . Da bih produžila osećaj napisaću zadnji planirani blog post za ovogodišnju avanturu zvanu dugački godišnji odmor.

Onog momenta kada samo rešili da će Peloponez začiniti naš život rešili smo i da će Korintski kanal i Epidaurus biti deo začina. Oba čuda građevine za vreme u kom su nasatala.

Korintski kanal je izgrađen bez bagera, bez savremene mehanizacije i bez čuda tehnike kakva danas poznajemo. Interesantna činjenica je da je njegovom gradnjom Peloponez zapravo postao ostrvo, ali i da je olakšao tadašnje plovidbe i skratio muke moreplovcima između Jadranskog i Egejskog mora za 131 nautičku milju. Projekat za njegovu savremenu gradnju i izvođenje radova možemo zahvaliti našim susedima, dvojici Mađara, Gerster Bela (koji je projektovao i Panamski kanal) i Istvan Tur. Prvo upoznavanje sa kanalom smo imali na njegovom plićem delu, gde ne shvatate važnost i veličinu ove građevine, možete samo da je nazirete dok se simpatičan most rastavlja i spušta na morsko tle da bi prošlo par turističkih brodova i jedan ekološki.

Korintski kanal

Pogled sa najniže tačke ka visokim ivicama Korintskog kanala

Stojali smo na obali i imali utisak da posmatramo neku dobro uvežbanu predstavu, a posle podizanja mosta smo imali potrebu da aplauzom nagradimo učesnike. Remorker vredno puhće i usmerava ekološki brod,morate da se setite crtanog i ako ne na glas a ono u sebi kažete čuvenu repliku: Kada ćeš odrasti, mali veseljače?

Remorker u akciji

Remorker u akciji

Zaista magično, bez obzira što ne sagledavamo u potpunosti veličinu građevine. Nekoliko kilometara bliže atinskom autoputu nalaze se dva glavna mosta sa kojih se može sagledati u potpunosti fascinantnost rada i truda, pameti, upornosti, proračuna i veličina rada uloženog da kanal dobije svoj oblik i namenu. Danas on ima manju upotrebu zbog veličine komercijalnih brodova, njim plove manje barke, turistička vozila i privatne jahtice. Bez obzira na to ne umanjuje mu se značaj.

Korinstki kanal

                                                       Korinstki kanal u punom sjaju

Njegove tehničke karakteristike: visina u najvišem delu 79 metara od površine mora, dubina 8 metara, dužina 6.343 metra, širina u nivou mora oko 26 metara, na dnu 21 metar. Građen je u periodu od 1881 godine do 1893 godine. Otvoren je za saobraćaj 28.10.1893 godine. Stvarno predivan! Otišli smo oduševljeni i zadivljeni. Mrgud je preračunavao koliko kubika zemlje je trebalo iskopati, na koji način su to radili i koliko ljudi je radilo na projektu.

Teatar Epidaurus nas je dočekao stidljivo. Posle kapije za ulazak i muzeja u kom vas dočekuju delovi hrama koji se jednom nalazio na istom mestu. Karta za ulazak košta 12 eura, neka vas to ne iznenadi, ali ukoliko volite istoriju sigurna sam da ćete shvatiti opravdanost tih eura. Ulaže se u dalje rnoviranje celog arheoločkog nalazišta.

_MG_2181

Atletska staza sa tribinalma. U prvom planu su mesta za atlete za start trke

Rešili smo da prvo osvojimo okolinu a onda njega. Dok šetate po stazama starih Grka i Rimljana, razgledajući stare hamame, fontane  i prateće građevine a hlad vam pruža mirisni beli bor osećate se korak bliže istoriji.

_MG_2156

Imate potrebu da se divite na svakom koraku. Ovakva nalazišta nas vraćaju u realnost, prizemljuju nas i podsećaju na činjenicu da su i pre nas ljudi dostizali velike stvari, da su sanjali, gradili da ostave za svoja pokolenja, da ostave trag, da ih se sete.

_MG_2173

Vraćamo se korak po korak ka teatru, tako u mislima o precima. O hostelu koji su izgradili pored svetilišta jer su verovali da se boravkom na ovom mestu može poboljšati. I verujem da može, mir i svež rezak planinski vazduh sigurno su činili čuda uz izvore sveže planinske vode. Na ovom mestu su 776.godine pre nove ere održane i Olimpijske igre, skromne u odnosu na današnje, ali veličanstvene u to sam sigurna. I eto nas tako do lepotana!

_MG_2143

Jedino što bih rečima dodala na fotografije je da je jedan od retkih koji nije bio oštećen tokom vladavine Rima.

_MG_2120

Istorijska mesta Peloponeza – tvrdjave Methoni i Koroni, oči Venecije

Ove godine smo rešili da odmor i kupanje, uživanje u suncu i mirisu mora ima prioritet u odnosu na obilazak Peloponeza. Ipak, bilo bi mi jako žao da bar nešto nismo videli, bar malo da zavirimo i načnemo priču o istoriji zadnjeg prsta.

Osim svima poznate Sparte, Peloponez je poznavao i vlast Venecijanaca kao i Otomanskog carstva. Vojnička čizma ga je često gazila, a zabeleženo je da je bio nastanjen od Paleolita. Naziv Peloponez nosi po junaku Pelopsu za kog se, po mitologiji, veruje da je osvojio celu oblast. Više o istoriji možete pročitati ovde, ukoliko vas zanima.

Za mene, pored osećaja da koračaš istom zemljom kojom su koračali Spartanci koji te onako okuraži i da ti posebnu setu i radost u isto vreme, poseta tvrđavama znači male lekcije o istoriji. Iako mi je deda redavao istoriju i geografiju ceo životni vek, nisam nikad bila posebno naklonjena pamćenju detalja u vidu godina i tačnih imena, naziva istorijskih dešavanja. Istorija kao predmet u školi me nikad nije privlačila, ali mi je zato život  omogućio da posetim neka od istorijskih mesta i trudim se da tokom posete saznam i zapamtim što više mogu.

Krenimo redom od Koroni tvrđave. Nalazi se na unutrašnjem delu prvog prsta u istoimenom gradu, južnozapadni deo poluostrva, zaliv Messinia. Podignuta je u vreme vladavine Venecijanske republike na samom obodu zaliva tako da se zidine tvrđave nadovezuju na litice mora.Ceo grad Koroni ima 1,409 stanovnika po popisu iz 2011.godine Tvrđava je sagrađena u 13.veku i obnovljena u 16. od strane Otomanskog carstva.

Kada ulazite u grad i krećete prema tvrđavi prolazite kroz uske ulice tipične za Grčku. Snimak jedne od njih sam stavila na FB stranicu pa možete pogledati. Uvek me oduševe ovakve uličice, mislim nema šanse da ćemo uspeti tamo da se zavučemo i nekako uspemo. Čak i da parkiramo kola. Ono po čemu je posebna po meni je to što je još živa. Kad kažem živa, podrazumevam da unutar nje još ima stanovnika. Ti ispod tvrđave nalazi se ulica u kojoj su kućice raznih boja, roza ispred koje drema kuca, pa tipično bela sa plavim prozorima, žuta sa cvetnom oazom na terasi, krem sa papagajem i ribarskim priborom. Nailazimo i na jednog vremešnog ribara koji sprema mrežu za posao. Sa ove strane ispred samog ulaza pruža se predivan pogled na uvalu i pristanište, ribarske i druge barke koje čekaju da se otisnu i krenu put plavetnila.

Ulaz u tvrdjavu Koroni

Ulaz u tvrdjavu Koroni

 

_MG_1995

Dve kuće obojene belo sa macom koja spava u žardinjeri doprinose šarmu. Jedna od njih zapuštena, propala a druga kao da je sad iz bajke izašla. Na drugom kraju tvrđave smo pronašli još dve slične. Život se i dalje odvija unutar zidina, kao što vidite.

Crkva tvrđava Koroni

Pored kuća, i dalje postoji groblje koje je „aktivno“ i crkva koja takođe i dalje ima svoju funkciju, dok je na drugom kraju još jedna koju obnavljaju.

Obnovljen deo spoljnog zida

Kroz celu tvrđavu se smenjuju stabla smokve i maslina. Vide se delovi koju su rekonstruisani i delovi gde je rekonstrukcija tek počela ili završava. Biće potrebno još mnogo vremena i truda, sredstava da se sačuva od propadanja.

Pogled na zaliv

Dok tumarate i tražite gde je bila koja zgrada i pokušavate da odredite veličinu i položaj istih, zvuk talasa i miris mora vas golicaju.Sa tvrđave se pružaju pogledi na tri strane, more i pučina sa jedne, mala luka samog mesta sa druge i sa treće puca pogled ka Koroni i planinama iza njega. Iako smo došli u 11 h kada je sunce već uveliko na nebu, ne osećate toliko toplotu zbog strujanja vazduha sa mora.

Ostavila je na nas predivan utisak u svoj svojoj sadašnjoj skromnosti. Shvatate strateški položaj i važnost tvrđave za vojnike i očuvanje vlasti nad teritorijom, kada je jednom obiđete.

Nastavljamo put tvrđave Methoni. I ona nosi isto ime kao grad u kom se nalazi. Putovanje od jedne do druge koje traje oko pola sata kolima duž obale, uz prijatne prizore planina i mora, poprilično dobar put, pravo je uživanje. Prvo što primećujemo je visinska razlika. Dok je Koroni smeštena na brdu, na samoj litici, Methoni se nalazi maltene na nivou mora. Okružena sa tri strane morem i sa jedne kopnom, predstavlja pravo uživanje za radoznalo oko turista. Na samom ulazu i prilasku glavnoj kapiji neodoljivo podseća na Petrovaradinsku. Šamci kojima je mogla biti puštena voda nekada davno i uzak most  sa 14 lukova dele je od ostatka naselja. Sagrađena u 13. veku, jedna je od najvećih u oblasti Mediterana,sama tvrđava slavi Veneciju i njenu tadašnju arhiktekturu.

Jedan od očuvanijih delova tvrđave Methoni

Spremite dobru obuću (ne kao ja japanke), vodu i šešire za obilazak. Svaki kutak je zanimljiv na svoj način i želećete sve da obiđete. Na slici gore je ulazak u tvrđavu, most sa lukovima.

Centalni stub

Centralni stub u tvrđavi, kod kog su se okupljale vojske, pravile manifestacije i koji je služio kao mesto sastajanja.

Stambeni objekat

Sa leve strane fotografije u  prvom planu sa kružnim krovom nalazi se stambeni objekat dok je iza njega crkva koja je trenutno u fazi obnove. Sa desne strane se vidi jedan od spoljnih zidova sa izviđačkim kulama.

Pogled na Bourtzi - zatvor dodat za vreme Otomana

Pogled na Bourtzi – zatvor i mesto gde su se izvršavala pogubljenja, nalazi se na kamenom ostrvcetu i dograđen je za vreme Otomanskog upravljanja tvrđavom.

Unutrašnjost

Unutrašnjost zatvora bez daščanih podova i stepenica koje su istrunule od vremena, vetra i soli. Deluje zastrašujuće i očaravajuće u isto vreme.

Pogled na tvrđavu

Spoljna strana tvrđave slikana od strane zatvora, kao što se vidi povezane su uskim kamenim putem, okružene morem.

Nisam spomenula a bitno je reći da se ulaz plaća i da košta 2 eura po osobi za odrasle. Nije visoka cena za ono što ćete videti i iskusiti. Malo je reći da je predivno.

Ono što je besplatno je kupanje na plaži koja se nalazi uz sam bok tvrđave, potpuno peščana i plitka, savršena za klince, za istraživanje ronjenjem bez dodatne opreme i za izležavanje i sunčanje.

 

Zašto treba da pročitate Male istorije Petera Englunda?

Evo odmah odgovora ako vas mrzi da dalje čitate tekst: zato što je fenomenalna knjiga!
Neću vam pisati podatke o piscu, to možete i sami da vidite evo ovde.
Do mene je došla slučajno, dobila sam je na poklon. Malo duže je stojala na polici jer sam nekako imala osećaj da joj se treba posvetiti a radeći svakodnevno sa knjigama, kad dođem kući čitala sam neke „opuštajuće“ naslove. Zato je Peter sačekao. Elem, znate ono ne sudi po koricama? To ovde ne važi. Generalno Geopoetika ima „čudne“ korice na svojim izdanjima, one koje vam postanu jasne tek kada pročitate knjigu. Ovde lepe crvene sa mnogo sitnica na naslovnoj – privlače, mame da se uzmu. Odlučim jedan dan vreme je za istoriju pa makar i malu.

Male istorije, Geopoetika.

Male istorije, Geopoetika.

Samo, sve što ćete unutra naći nije malo. Bavi se istorijom stvari koje svakodnevno srećemo a verovatno nemamo pojma odakle su se stvorile i dobile široku upotrebu. Tu su : hamburger, četkica za zube, vibrator, spajalica, šrafciger i još dosta, da ih sad ne pobrojim sve morate nešto i sami otkriti. Mogu reći da sam tako nešto i očekivala, ono što me je zaista iznenadilo su istorije koje se ne bave stvarima: istorija vremena, lepe prirode, osame, straha, plača. Tu me je već kupio. Stil pisanja je pomalo filozofski, što, rekla bih, mora ići ruku pod ruku sa ljubiteljima istorije. Sklop rečenice takav da vas za trenutak odvuče u period o kom se radi ili prebaci na neke druge činjenice i dešavanja nevezane za istoriju koju istražuje a opet u nekom momentu shvatite zašto je ubacio i to u priču. Svaka istorija je jedan mali esej, jedno novo otkriće. Lično ne pamtim imena i datume i istorija mi u životu nije bila jača strana baš iz tog razloga, šta vredi što znam da postoji neka bitka kad nemam pojma kad se odigrala. Tako ni ovde nisam zapamtila baš puno imena i datuma, ali opisa i otkrića jesam. Čitajući imala sam bezbroj onih Aha! momenata, sad sam shvatila kako to ide ili šta se dešavalo u tom periodu. Teme su lepo razgraničene, kad pročitate knjigu shvatite i zašto su ih urednici tako složili, nadopunjuju jedna drugu na poseban način. Kad čitam knjigu ako od početka do kraja nisam ni jedno uvo napravila znači nema dela knjige kom bih se vratila. Ovde sam toliko ušiju krenula da pravim da sam na kraju dograbila olovku i krenula da obeležavam delove jer bi stvarno bila kupus knjiga na kraju.
Na primer iz „Dete sa pobedničkom kapom“ – priča o vaspitavanju dece nekad i sad, u XVII stoleću dolazi do značajne promene u vaspitanju, pa tako : “ U Evropi su se sve češće čuli glasovi koji su iznosili argumente za umerensot u kažnjavanju, a stvarno su se javljali i pokušaji da se smanji zlostavljanje dece, pa makar i tako što su batine zamenjivane, kako se verovalo, „prefinjenim“ metodama kao što je zaključavanje“ i posle toga odložim knjigu i krenem da razmišljam kako se deca danas vaspitavaju, koliko se radi na tome da se ukine batinjanje i razgovorom i primerom reše nesuglasice i vaspitanje – pobornik sam ovog, ali u isto vreme kako ta ista deca koja nisu batinjana batinjaju svoje drugare u školi i tako ode tok misli. E pa, ako niste spremni da čitate i razmišljate o knjizi znači da još nije pravo vreme za nju. Baš zato je nisam uzimala, znala sam da će tako biti.
Zatim ista priča, ista tema, zaključak :
“ I šta rasuti komadići iz istorije detinjstva mogu da nam kažu o velikoj celini? Kada posmatramo kraljevsko i aristokratsko vaspitavanje dece tokom tog vremena vidimo u stvari moderno dete u nastanku. Ima onih koji smatraju da je današnje dugo detinjstvo stvoreno u građanskom sloju društva, ali to verovatno nije tačno. Mnogo šta govori u prilog tome da se koreni savremenog detinjstva pre mogu naći u krugovima aristokratije u ranom modernom dobu. Njihovoj deci je posvećena sasvim nova pažnja i dat im je sasvim nov značaj, a rani životni stadij priznat je kao odlučujuće doba u razvoju čoveka. Ali moralo je proći mnogo vremena dok detinjstvo nije podareno svoj deci, čak i seljančici po žarkom suncu na njivi ili dečaku pod zemljom u mraku naslaga uglja,a ne da bude privilegija samo onih malenih kojima je blagonaklona sudbina dala da se rode za moć i divotu“
Posle takvog zaključka ostanete sa velikim znakom pitanja u glavi i ne možete da krenete dalje dok ne obradite malu istoriju koju vam je Peter Englund pružio na dlanu.
Tako, mogla bih vam sad deo po deo sažeti ali ne želim jer ću vas pretvoriti u lenje čitaoce a to nije dobro za i ovako oslabljenu izdavačku industriju u Srbiji.
Elem, poklonite je ako ne želite sami da čitate. Pogotovo je poklonite ljudima koji nisu ljubitelji istorije, ova knjiga će ih preobraziti i naterati da istoriji odaju počast i možda podstaknete u njima da i dalje idu u tom pravcu, jer, da parafraziram: ko ne zna odakle je došao ne zna ni gde je krenuo.
PS: ako ovaj tekst pročita neki profesor istorije (može i nastavnik) molim vas ponekad ubacite deci po jednu priču iz ove knjige, ne terajte ih da upamte datume i imena, samo tok razvitka, verujte biće zainteresovani.