godišnji

Grčka avantura u septembru – Put Peloponeza

Kada dve godine ne odete na propisno more (da, postoji i ono drugo – nepropisno odlaženje na more) onda taj put planirate i planirate i planirate ili ne!

Već početkom godine smo shvatili da ćemo ove godine na godišnji, uzimajući u obzir ljude sa kojima radimo i koje treba da menjamo, ići poslednji. Što nas je dovelo do toga da idemo ČAK u septembru!  Do sada, avgust je bio naš mesec i znali smo šta od njega da očekujemo. Septembar može biti fenomenalan izbor ili malo manje fenomenalan ako vas potrefi kišni period. Verovatno će sad oni sa mnogo letujućeg iskustva da krenu da negoduju, ma kakva kiša, gde to, septembar je odličan. Elem, septembar i to 1. Svi đaci i roditelji u školu, mi na odmor, bili smo dobri, svu smo zadaću na vreme uradili i lektire pročitali, sad možemo da uživamo.

Dolazimo do momenta odabira mesta za letovanje. Hvala Bogu, onolika Grčka, ima gde da se bude. Kriterijumi su sledeći: negde gde nismo bili ni Mrgud ni ja, sunce po vremenskoj prognozi, lepo more, pristupačan smeštaj ( o tome ću još pisati), što je bliže moguće vodi, klopa – ako može doručak. Pregledali smo sajtove agencija, otišli u par njih. Smene: ili su već počele ili počinju kad nama ne odgovara. Ne, mi hoćemo da budemo na moru 3.9. najkasnije i da ostanemo najmanje 10 noćenja. Tu dolazimo do teme koja se zove manjak flekisibilnosti agencija ali, o tome neki drugi put. Vraćamo se dobrom starom Booking-u, zadamo rang cena po noći, zadamo ostale bitne stvari i krećemo. Ovde hladna voda, ovde najavljuju kišu i oblake, ovde nam se ne sviđa smeštaj, ovde daleko – znači sedaj u kola svaki dan pa se vozi još 30 min do najbliže plaže, ovde nema frižidera, ovde mnogo lepo al skupoooo itd. Prolazi dan po dan, došao petak, mi u subotu krećemo smeštaja nemamo. Ok, na takve stvari sam se već navikla. Italiju smo celu prešli od Trsta do Palerma na ovaj način, uveče rezervišemo gde ćemo sutra spavati. Sve rešili obaveze, ostalo da se spakujemo, možda i popeglamo, spremimo i idemo. I da, još da rezervišemo gde ćemo. Mrgud je već malo istraživao, sačuvao i kaže:“ Idi izaberi „. Krenem redom, plus ovde, minus onde, ovo lepo ,ovo nije, voda mhm, kažem evo ovo je odlično, tri sam čak ostavila mogućnosti. Ehej, 3! Nisam ni gledala na mapi gde je, samo blizina mora i vozi Miško. Kaže Mrgud: Ženo jesi ti videla gde sam to sve našao? Mislim se nisam ni gledala čoveče. More je tu, šta me briga za dalje. Knjige sam spremila već ima pola godine, kupaće gaće imam i dosta! Majku mu, pa pogledaj! –  Opet on, al je zapeo tvrdoglava Škorpija! Ajde, daj onaj Maps, ko ga smislio nek ga sreća prati čitavog života. Pogledam, ima kilometara bogme 1400 i koji preko. Ok, moramo negde noćiti nećeš voziti 1400 km odjednom, majčin sine od jednom pa da si još toliki.

Elem, na Peloponez nas je (me je da budem politički korektna) dovukla boja i blizina mora, obećavajuća temperatura od 30 stepeni u proseku. Što se mene tiče, kao što se već dalo zaključiti, sasvim površno razmatranje i odlučivanje je skroz ok, za ovakve stvari.

Nisam očekivala puno. Nisam ništa očekivala osim onog što sam nabrojala. A dobila sam i previše! Korak po korak.

Prespavali smo na Dojranskom jezeru. Po mom skromnom mišljenju, sad i nikad. Lepo je, ali ne vredi odvaljivanja pola karoserije na lokalnim putevima i istresanja svih kamenčića i peska iz bubrega. Može lepo da se spava i u Solunu, na samoj granici takođe. Cena prenoćišta na granici u kazinu 5 zvezdica sa doručkom i cena na Dojranskom jezeru gde dobiješ 1 peškir na dve glave, odvališ dva puta auspuh i pokidaš pola gume, razlika je minorna a usluga različita, ko oko i ono na kraju leđa. No, lepo ga je videti, eto to mu priznajemo.

Dojransko jezero, Makedonija

O pakovanju nas dvoje, dvočlane porodice, o tome ću vam pisati isto drugom prilikom. Treba samo napomenuti situaciju: 2 ručna frižidera, 18 knjiga i nedovoljno kofera u komšiluku i šire. Mislim da je dovoljno da naslutite.

Vratimo se troškovima puta, to obično volite da čitate. Sa izgradnjom ovog našeg dela E75 i njenim proširenjem (da, prošli smo i pored brda o kom priča AV danima) povećala se cena i putarine, no nije tako strašno, ne bih se tu zadržavala. Kod Makedonaca na granici iz Srbije nije gužva, hvala Svetom Savi i svim putnicima. Putarina – najbolje prođete ako plaćate u denarima. Ako nemate denara – preživećete i ovako, nije strašno. E da, uveli su i naplatu putem platne kartice što se mora priznati da je značajan napredak! Tu nisam ni sabirala koliko nas dođe. Računam sipamo gorivo jeftinije, pa ispeglamo trošak. Cena dizela 63 denara/l. Na svim pumpama koje smo videli, čak i na onim na putu do Dojrana. Sipaj i ne misli. Ujutru krenuli rano da pređemo granicu u normalno vreme, da nas ne prži 40 stepeni kao pre dve godine. Jes, kad bi Grci hteli da podrže našu zamisao. Makedonci, svaka vam čast! Znaju ljudi šta je patnja, samo prolazi i ne misli. Poželi srećan put i to je to, gospodski. Grci: ode čovek, zaustavi traku, biće da mu se pripiškilo ili je broj dva, nema ga nešto dugo. Da se razumemo, svaki put kad dođemo na njihovu granicu setim se koliko si gospodin kad putuješ avionom, al se setim i ona dva ručna frižidera i pogleda potencijalnih kontrolora i znam da je nemoguće. Ostaje mi samo da se svađam sama sa sobom i proklinjem geopolitičke prilike na svetu, kako je Grcima pripalo toliko obale i lepote za kojom mi duša čezne! I tako dok razmišljam o stvaranju i rastvaranju na sto stepeni, prebaci se iz šeste leve u trinestu desnu traku i tananana! Prošli i pasošku kontrolu, ravno sat i po kasnije od opasnosti da se proglasim kandidatom za nove predsedničke izbore u Grčkoj, sreća na nisam imala internet da pustim u viralni svet svoj naum i poštedeh sebe silnih objašnjavanja odakle je došla ideja za kandidaturu.

Svi koji su delili muku putničku kroz predivne predele Grčke znaju i da su namerno ostavili najgori deo autoputa na samom ulasku. Prosto te testiraju da vide koliko je jaka želja da smočiš noge u njihovo more. Kad već počneš da sričeš početke epa o stanju na autoputevima dođe i prva naplatna rampa. Iz daleka ciljaš da pogodiš jel 2,5 eura ili 1,50 ili 3,80 putarina. Duž obale igramo se ko da više! Udaramo glavom o šta stignemo i kažemo, ej bre, baš smo seljaci, pa što ne uzmemo onu elektronsku naplatu putarine kao kod nas pa milina, samo hajde. Natočiš je, pa zaboraviš. Eeeee, al ne može tako jednostavno. Nije im odlučivanje jača strana, pa imaš jedno 3-4 operatera koja, pazi sad, svaki održava svoj deo autoputa, svaki ima svoju elektronsku naplatu i naplatnu rampu. Pa majku vam lepu, bogovsku, koliko investitora imate! Ko da ste bogove sa Olimpa zamenili za po 1 investitora. Mislim da 2/3 stanovništva radi na naplati putarine, koliko puta rekosmo kalispera, jacaz, kalimera, nemam pojma sve mi se izmešalo….

Malo je reći da su pejzaži prelepi. Masline na sve strane, zapitaš se ko ih bere, koliko radnika im treba i koja im je dnevnica, postoji li traktor sa priključnom mašinom za branje maslina i u kakve se smeštajne kapacitete denu sve prelepe maslinice. Četinarsko drveće, zimzeleni razne, a sve pod kap po kap sistemom. Idi, sad sam shvatila gde odoše pare od putarine i nije mi žao, aham! Ponegde vidiš i kućicu u njihovom stilu, pa se igraš žmurke s morem, ti bežiš a ono te traži, kad te nađe a tebi sve drago oko srca, misliš se eto me još malo na cilju. Moram priznati da brzo leti vreme kad ti je glava prilepljena na staklu dok klima udara na najjače da se rashladi vreli metal automobila. Čak smo pronašli i benzisku pumpu sa restoranom gde služe pristojan kuvan obrok i više nego pristojnu kafu, a da nije onaj đavo od frapea i ko ga izmisli. Kapućino, espreso mmmhhhhmmm da ti srce zaigra. Rekla bih da ima veze sa povećanim brojem turista iz Italije i tim da za pojedina mesta u Grčkoj postoje sajtovi sa .it domenom, mada i dalje Britanci drže prevlast u reklamiranju Grčke i njenih lepota.

Tako u tim mojim razmišljanjima dođosmo do kraja autoputa za nas. Ukupno 50 eura od ulaska u Grčku do skretanja ka mestu Messini. Tu nas je već i noć uhvatila, jer putovanje je isprekidano, stani piški mi se, stani pije mi se kafa, stani gladna sam, jaooo što je lepo stani da slikam. Skretanje s autoputa i uključivanje na domaći, lokalni put predstavlja pravo zadovoljstvo. Da mi niko ne kaže kako su Grci lenji, ništa ne rade, ovde su sve puteve raskopali, gde god mrdneš nešto proširuju, bagere sve koje imaju sigurno su izvukli na ulicu i rade. Da se razumemo, radili su i subotu, proverila sam lično, išla da obračunam satnicu. Svaka čast. E sad, hotel koji smo izabrali ne pripada praktično ni jednom mestu. Tu je negde, između. Naravno, navigacija je dobila neophodne podatke da viče levo, skreni,desno, 200 metara polukružno, kružni tok četvrti izlaz itd, no nema hotela na toj lokaciji. Idi, izađi u market pitaj, dok još radi gde da idemo. Hajde tu su radile i ruke i noge, umoriš se dok pričaš engleski, elem nađosmo Smeštaj sa velik S, sveti presveti blagosloveni.

Logga beach hotel

E sad još da ostovarimo sve ono što smo i utovarili pa lepo na spavanje uz zvuk talasa,ako ništa drugo bar to je vredelo svih 1400 kilometara.

Halkida i severna regija ostrva Evija

Da bih opisala sever Evije ne mogu a da ne počnem sa Halkidom. To je glavni grad regije i prvo na šta nailazite kada pređete prelepi nov most, ujedno i najurbaniji grad na ostrvu, onaj koji daje impuls života ostatku. Da li postoje neke zanimljivosti koje treba videti, da naravno. Izdvojila bih tvrđavu na brdu koje je faktički deo kopna ali gledajući logiku pripada Halkidi i zove se Karababa. Do njega se može doći automobilom, ali moja iskrena preporuka je da parkirate sa druge strane pa pređete stari most Khalkis, šetalište i popnete se peške strmim ulicama ka tvrđavi. Jedan deo puta će vam društvo praviti i šuma kaktusa kojima ne možete a da se ne divite, pogled koji će vam se pružati na grad tokom ove šetnje a još ako idete u suton je fantastičan. Problem nastaje ako u suton želite da uđete u unutrašnjost jer je tvrđava otvorena od 8 do 15 časova. Nismo se dali iznervirati ovom činjenicom i rešili smo da opišemo pun krug okolo makar da je pregledamo sa svih strana. Jednim delom se ide kroz šumu borova – deo okrenut ka Halkidi, deo okrenut prema kopnu gleda na železnicu i velika je verovatnoća da će vam se ukazati neki voz u dolasku i odlasku, i jedan deo gleda na sam grad i šetalište pored mora. Neću vas daviti o detaljima kada je izgrađen itd jer se mogu lako pronaći on-line, poznato je mesto i turistička atrakcija.

Pogled na Halkidu

Pogled na Halkidu

Kada završite sa obilaskom tvrđave vredi spustiti se duž celog šetališta i polako udahnuti duh grada. Ovo je već pravo urbano mondensko šetalište, puno restorana, kafića i simpatičnih brodova koji su se tu privremeno zaustavili. Postoje aparati za njih na ulici za gorivo i ostale potrepštine. Puno mladih u poprilično istom fazonu ( svi valjda kupuju u istim prodavnicama), dama u punom sjaju, a i gospoda ne zaostaju, simpatičnih ponosnih vlasnika ljubimaca, roleraša, nema šta nema. Vrve svi kao mravi i muzika u stilu od Nirvane do Silvane. Inače, primetili smo da vrlo vole „novokomponovanu“ muziku vrlo sličnih, da ne kažem istih ritmova kao i kod nas. Takođe vole i spuštene prozore i glasnoću takvu da ti ispadaju oči na federe. Vidi se da smo sličnog mentaliteta.

Šetalište Halkida

Šetalište Halkida

Postoje u gradu još neke turističke atrakcije kao što je Crvena kuća, par crkvica ali da bih nastavila dalje i opisala sever preskačem ono što na mene nije ostavilo poseban dojam.

Od Halkide se krećemo sada prema banjskom naselju Edipsos, za koje smo dobili preporuke i pročitali baš pozitivne utiske. Iskreno, meni je veće oduševljenje bilo put do tamo nego sama banja. Put je apsolutno predivan! Prvo prolazimo kroz predgrađe Halkide i skoro se vozimo pored mora dobar deo puta pre susreta sa planinskim vencima. Penjete se polako prema borovim šumama i prate vas zvuci cvrčaka na sve strane. Pošto je put takav kakav je i ne dozvoljava jurcanje najpametnije što možete da uradite je da otvorite prozore, pustite neku finu tihu muziku i uživate u okruženju. Mirisi koji vas prate tokom penjanja kroz planinske vence u parku Katafigio Agrias Zois Dafnonta su fenomenalni i bilo bi šteta tuda samo projuriti. Put do banje od Halkide traje skoro 2 sata uz naše povremeno stajanje da snimimo ili fotografišemo prirodu. Ni sama ne znam koju bih fotografiju izdvojila da podelim sa vama.

Pogled sa vrha

Pogled sa vrha

Uživancija je stvarno imati privilegiju i voziti se kroz ovaj krajolik. Na drugoj strani posle spuštanja čekaju vas rodnije i zelenije poljane na kojima se može naći razno povrće, pa čak i kukuruz što smo sada prvi put videli na ostrvu. Tu su i ulični prodavci po principu tu mi je njiva a tu mi je tezga pa ste sigurni da kupujete sveže povrće. Ovde su predivne bundevice stigle za prodaju pa sam baš uživala razgledajući ih.

 

Bundevice

Bundevice

Pri kraju puta ka banji vrućina je još intezivnija jer smo izašli iz šumovitih predela i mene već malko hvata neka uspavanost ali posle 30 minuta eto nas, dobar deo puta od ovoga vozili smo uz more, što bliže što dalje pa smo našli i jednu simpatičnu zavučenu plažicu na koju smo kasnije u povratku i svratili i popili savršen kapućino sa ne tako savršenom cenom. Puštaju doduše Tonija Beneta, Frenk Sinatru i slično pa smo im cenu oprostili a i more je savršeno čisto. Ona se nalazi na potezu između Limnija i Roviesa, nema je među preporučenim plažama ali zato je ja od srca preporučujem još više, evo i jedne njene fotografije. Lako se pronalazi jer je pored samog puta i kada se polako vozi primeti se da ima dosta vozila na putu parkiranih okolo.

Predivna plažica

Predivna plažica

Elem, stigli smo i do hvaljenih lekovitih izvora. Na prvi pogled stvarno deluje nestvarno. Vruća voda, toliko vruća da vam je teško i da je pipnete u samom delu gde izvire, koja je pri tom slana i uliva se direktno u more. Tu je baš banjski objekat u koji možete ući da se kupate uz nadoknadu, doći na terapije i sl, ali nama to nije baš interesantno jer smo došli više iz radoznalosti nego da se natapamo ceo dan. Rekli su nam da nije preporučljivo biti na tom toplom delu duže od 15 minuta. Ok, prvo smo malo razgledali a zatim pokupili stvari i spustili se na plažu. Moj prvi utisak je da je toplo kao u paklu, poprilično skučeno i prljavo. Ne mislim na more već na samu plažu. Mi smo stigli oko 12 h, to jeste najtopliji deo dana, ali nije nam prvi put da u to doba negde dolazimo. Suncobran je jako teško namestiti jer je plaža samo površno peskovita dok je dubina kamen, a postavljenih suncobrana ima svega tri koja su naravno zauzeta. Istovarili smo se i u vodu, da se osvežimo pa onda da vidimo mi te tople vode. More je kristalno čisto, ima puno morskih ježeva i ulazak je malo problematičan ako ne nosite neku obuću jer ima dosta većeg kamenja koje je klizavo. Plaža je u to doba već puna. I da, ovde smo prvi put čuli naše turiste o kojima sad ne želim da pišem jer ću se iznervirati, ali ću već u nekom od kasnijih tekstova objasniti s čim smo se susreli kad su u pitanju turisti s našeg govornog područja, pri tom nisam od onih koji se prave da nisu iz Srbije kad odu na godišnji.

Termalni izvori Edipsos

Termalni izvori Edipsos

Ovde je lako plutati u vodi, ali čini mi se da nije baš najsrećniji izbor za porodicu zbog dece koja mogu lako da se udare, okliznu, nabodu na ježa, dosta je skučeno. Pošto smo se dobro rashladili krenuli smo da se ugrejemo na termalnim vodama. Molim vas ako idete izujte se i idite polako. Meni su rekli da je bolje obuti se jer je klizavo, ali tako je još lakše kliznuti. Tako sam opalila zadnjicu u neku rupu da mi je ostala masnica. Dakle, samo polako i bolje izuveni jer možete da osetite koji je kamen klizav. Što se tiče vode stvarno je kao što sam već rekla topla, primetila sam da neki ljudi sede baš u tim delovima gde izvire, nema šanse ja sam probala i previše je toplo. Mi smo se malo probrćkali na mestu gde se spaja sa morem i to je sasvim ok. Čini mi se da kad misle da je nešto lekovito ljudi su po malo čudni, misle sve će ih proći ako se budu smočili tokom jednog dana 5 sati.

Uglavnom došlo vreme da se izvadimo iz vode, sedeli smo na obali otprilike 10 minuta da malo dođemo sebi i otišli. Pošto je obala zagrađena šetalištem imate osećaj da nema daška vetra, previše je ljudi na jednom mestu i jednostavno je previše vruće. Verovatno je mnogo bolje ako idete u banjski objekat na više dana, ne znam. ostaje za neki drugi put.

U povratku smo osim one napred opisane plažice pronašli i jednu potpuno divlju, nad koju se naginju borovi i na kojoj vlada savršena tišina koja je bila raj za dušu i uši posle banje. Nalazi se na putu kod mesta Chronia i ako želite mir savršeno je mesto za bekstvo.

Divlja plaža

Divlja plaža

 

U povratku sam se trudila da upijem zvuke i mirise severa jer sam znala da neće biti dovoljno vremena da se obiđe baš svaki delić ostrva, jer je godišnji kratak a isplanirali smo još toliko toga.