Francuska

Kako sam primljena i zašto nisam otišla na studije u Pariz

Već duže razmišljam o tome da napišem ovaj post. Manji krug ljudi (osim porodice) je generalno bio upućen u to da sam prošle godine konkurisala za master studije u Francuskoj, tj. Parizu, a još manji krug ljudi je znao da sam primljena. Mogu slobodno da kažem posle evo skoro godinu dana da sam sve više manje držala tako privatno jer se uvek setim one „Dok ti planiraš Bog se smeje“. Ne mogu reći da sam slepi vernik ali ima nešto u toj rečenici.
Elem, prvo da obrazložim zašto uopšte pišem ovaj tekst. Smatram da danas kada je situacija kod nas generalno takva da mladi ljudi traže način da odu odavde, pa barem i privremeno, dobro je objasniti da sve zavisi upravo od nas samih. Od našeg zalaganja i truda. Nadam se da će ovo moje iskustvo pomoći drugima da možda reše dileme koje imaju i pokušaju ili shvate da je sve to previše i odustanu. Dobro je i jedno i drugo u zavisnosti od toga šta želite za sebe.
Prva i najbitnija stvar – moguće je sve što želite. To je jako bitno imati na umu kad god krenete nešto da radite. Dakle, moguće je. Na pragu tridesete godine moj život je izgledao ovako: posao koji je recimo mentalno bio izazov za mene, ne baš dobro plaćen, ali sa naznakom da mi može doneti značajna iskustva i smernice u životu. Mama, tata i pas s jedne strane, sestra i klinceze sa druge strane. Svi sretni i zadovoljni. Ja sa željom da odem iz Srbije i isprobam drugačiji način života. Svemir je bio blagonaklon prema meni kada mi je kroz život davao priliku da imam divne prijatelje i bez njih moj bi život bio dosta siromašniji, ujedno stvarno bih želela da im se zahvalim što su kraj mene uvek i kad sam „normalna“ i kad to nisam. Isto važi i za porodicu. Zahvaljujući toj svemirskoj blagonaklonosti imala sam priliku da odlazim u Pariz u zadnjih nekoliko godina više puta. Mogu slobodno da kažem da je taj grad moja ino-ljubav. Zašto da ne probam da odem tamo i živim i učim bar godinu dana? Do ove misli sam došla sasvim eto tako i posle razgovora sa prijateljima rešila sam da pokušam. Svakako znam da želim i dalje da učim i da se usavršavam, želim to i danas, želeću dok sam živa jer je moj duh takav, radoznao i spreman da uči uvek. Uz konsultacije sa ljudima koji su prošli kroz ove procedure odlaska i zajedno sa kumovima napravili smo taktiku i zadatke za mene šta je sve potrebno uraditi da bi se došlo do cilja. Naučiti koliko toliko francuski jezik. Iskreno moje znanje francuskog pre toga se svodilo na bonjour i to je to. Od početka septembra do maja meseca kada sam išla da razgovaram sa atašeom u ambasadi uz divne profesorice i intezivne časove znala sam dovoljno da pola svog intervjua obavim na francuskom jeziku. Recimo da 20 % od toga pripišemo mojoj sklonosti za jezike ostatak je bio rad, red i disciplina i mnogo upornosti. Dalje, trebalo je pronaći studijski program koji odgovara mojim željama ali i znanju koje imam i iskustvu koje sam do sada stekla. Ovde mogu svima da preporučim jednu stvar : upornost. Mnogo, mnogo upornosti. Morate poslati desetine mailova, biti uporni, tražiti povratne informacije, kopati. Može i drugačije, ako želite postoje programi za studentske razmene. Kod mene je bilo malo teže ići preko programa, prvo nisam bila više student, drugo imala sam 30 godina. Svi programi su većinom namenjeni za ispod 30. Napokon sam pronašla program, moram reći da me je tu malo i ona moja zvezda pogledala, naletela sam na profesora koji je porkelom iz Srbije, nije nikad živeo ovde ali su mu roditelji iz Beograda. Takođe na tom fakultetu su već dolazili ljudi iz Srbije, bili su dobri studenti pa je na taj način put prokrčen našim studentima. Imala sam i tu sreću da profesor dolazi u Srbiju i ima vremena da se nađe sa mnom. Ono što sam naučila kroz ovaj proces je da je jako bitno znati se pripremiti. Dobra priprema je pola posla. Morate znati šta tačno želite da saznate, koje informacije su vam bitnije od drugih, morate da znate kako da pokažete da zaista želite da budete deo tog fakulteta i grupe ljudi koja će vam biti na neki način prodica u narednom periodu. Opet ponavljam u celom procesu ja sam imala pomoć i zvezdu vodilju, ljude koji su navijali za mene i bili tu. Ovo je jako bitan deo svakog uspeha – tim. Kada je pronađen ciljani fakultet krenula sam dalje, stipendija. Francuski institut daje stipendije za školovanje u Francuskoj svake godine, određen broj stipendija za master studije i određeni broj stipendija za doktorante. Proces aplikacije je drugačiji od onog za fakultete i morate biti spremni da dva puta pišete motivaciono pismo,pripremate dokumenta i dajete sve od sebe. Mogu reći da posle sastavljanja motivacionog pisma za fakultet i prerade istog od strane više različitih ljudi imala sam dobru osnovu za svako buduće napisano motivaciono. Kada jednom naučite kako se to radi svaki sledeći put je lakši. Savet: dajte svojim prijateljima da pročitaju, a oni neka daju svojim prijateljima koji vas ne poznaju. Ako se svi slažu da je ok, mnogo je veća verovatnoća da je ok (više o tome neki drugi put). Papiri za školu su ubrzo predati u roku koji je određen od strane njih i tu je ostalo samo da se čeka selekcija.
Stipendija, ona je zahtevala više mog ličnog angažmana u fizičkom smislu. Odlasci za Beograd u Institut više puta, razgovori sa ljudima koji su nadležni za to. Prevođenje i sakupljanje dokumentacije. I napokon slanje na konkurs.
U međuvremenu na poslu dolaze ozbiljniji zadaci i veća odgovornost. Časovi francuskog dva do tri puta nedeljno. Kila minus 10.

Slika fakulteta Paris Est, sa njihovog sajta

Slika fakulteta Paris Est, sa njihovog sajta


Dolazi momenat odlaska na razgovor sa atašeom. Jedna bitna stvar: prezentacija. Iskreno ne volim da sudim knjigama po koricama ni ljudima po odelu, ali prezentacija je u ovakvim situacijama jako bitna stvar. Morate da pokažete da vam je stalo. Ozbiljno poslovno oblačnenje nikad ne može biti na odmet. Košulja, pantalone, suknja ili haljina poslovnog stila. Detalji. Nokti, šminka, kosa. Možda vam zvuči površno ali prosto to je tako. Imate 3 sekunde za prvi utisak, razmislite kako ćete ih upotrebiti. Dobra priprema, pisala sam već o svom nekadašnjem razgovoru za posao na koji sam otišla bez biografije (naivno). Morate biti pripremljeni na takav način da već možete da odgovorite na svako moguće pitanje unapred. Svoju biografiju morate znati napamet. Ponesite sve preporuke, sertifikate, svu raspoloživu dokumentaciju.
Prošlo je i ovo, drhtala sam iskreno sve dok nisam počela da pričam. Prvi deo razogovora na engleskom, drugi na francuskom. Jer oni žele da znaju ako vas pošalju tamo da li ćete moći da se snađete i preživite. Ja bih imala pomoć ali šta ako nemate nikog? I to je prošlo, nisam ni znala da mogu toliko i tako da komuniciram na francuskom jeziku. (danas sam zaljubljenik u isti i bez obzira na to što ne idem više na privatne časove trudim se da budem u kontaktu svakodnevno sa njim).
Za primanje na fakultet ostalo je još razgovor skajpom sa komisijom koja odlučuje o tome da li idete ili ne. Potpuno ista priprema kao i za razgovor licem u lice. Naravno i odelo i sve to. Ono što je još bitno napomenuti je preporuka koju sam dobila od profesora (šef katedre za Internacionalnu ekonomiju – smer za koji sam aplicirala) je raznovrsnost. Ljudi koji gledaju vašu biografiju žele da vide raznovrsnost. Žele da vide koliko ste snalažljivi u različitim sferama života, žele da vide kako se snalazite i gurate kroz život. Žele da vide da li ste žilavi. Kada pišete svoju biografiju uvek morate imati na umu kome je pišete ( i o ovoj temi u budućnosti). Dakle dok studirate radite na tome da budete osoba koja će istraživati i interesovati se za različite stvari.
Posle par nedelja stigao je odgovor – fakultet primljena, poslata potrebna dokumenta za vađenje vize itd.
Ubrzo zatim stiže odgovor od Francuskog insituta , na listi čekanja za stipendiju. Reći ću samo da je godinu dana pre toga dodljeno na primer 40 stipendija, a u ovoj mojoj godini 15. Ispred mene jedna samo devojka koje je sigurno dobila stipendiju a ja ću je dobiti ako ona odluči da odustane.
Koja je verovatnoća za tako nešto ne znam, verovatno 0,00000001 %. Nije odustala.
Nisam otišla da studiram ne samo zato što nisam dobila stipendiju, jeste to bio jedan od glavnih razloga jer u razgovoru sa profesorom Najmanom sam shvatila da gradiva ima dosta, posla ima dosta oko studija, oni žele posvećene studente, one koji imaju stipendiju i koji će moći i imati kada da se posvete studiranju 100 %, nisam samo shvatila iz konteksta rečeno mi je. Nudili su mi mogućnost da dodatno zaradim radeći u biblioteci, ali taj iznos nije bio dovoljan da živim od njega. Najviše nisam otišla jer sam se osećala preumornom za odlazak. Svo vreme sam radila, ludački. Odgovornost na poslu je rasla, kao i obaveze, umor je bio psihičke prirode, ne toliko fizički. Znam da bi se snašla tamo kao što se ceo život snalazim ovde, sve je to jednako samo na drugom jeziku. Problem je što sam se osećala psihički preumornom. Vi dok čitate ne možete shvatiti dubinu tog umora, a ja pošto sam sve to prošla shvatam da sam se tek pre par meseci odmorila na taj način. Nisam odustala od ideje da nastavim usavršavanje tu kod nas ili preko videćemo. Nisam odustala ni od ideje da to možda baš bude Pariz. Nikad se ne zna šta se može u budućnosti dešavati. Ne radim više u firmi u kojoj sam radila dok se sve ovo dešavalo, sama sam napustila (o tome opet neki drugi put).Ne mogu reći da se kajem što nisam otišla jer sam osoba koja se u principu ne kaje. Svaki proces koji prođete u životu nosi sa sobom neka znanja, pouke. Dosta sam naučila o sebi, o svojim mogućnostima kroz ovaj proces. Jer ne možete znati da li ste sposobni da uradite nešto ako ne pokušate. Nekada ne poznajemo sebe dok se ne stavimo u određenu situaciju. Moj savet za sve koji žele da pokušaju: probajte. Budite uporni. Istrajte.

Deauville, more i najbolja pizza

Da malo razbijemo rutinu i da moji domaćini odmore od protekle nedelje, zaputili smo u Dovil (Deauville). Grad na Lamanšu.

Kada kod nas kažete voda tipa more, očekujete pakao toplo vreme u ovo doba godine, no ovde sam dosta severnije u odnosu na Srbiju pa nisam baš očekivala 40 stepeni. Da, kad smo već kod temperatura ovih dana od kako sam ja tu, kreću se od prijatnih 23 do 27 stepeni. Iskreno, prijaju i te kako.

Od Pariza do Dovila ima oko 300 km u jednom pravcu, ali nije to neka razdaljina ako uzmemo u obzir da je sve autoput u pitanju, tako da se baš brzo stigne. Do tamo sam malo razgledala okoliš, taj deo podseća na našu Šumadiju, šume, valovito zemljište, pašnjaci, polja. Baš je lepo. Kod njih je trenutno sezona košenja pšenice. Nisam sigurna, mislim da se kod nas početkom juna to završilo, ispravite me ako grešim.

Polako se približavamo a na radiju ide obaveštenje da je 16 km puta na ulasku u Dovil blokirano automobilima koji dolaze. Interesantno, zar ne? Vikend je, lepo je vreme, ljudi žele malo da se odmore. Srećom, moji domaćini znaju prečicu, pa smo uspeli da dođemo do cilja brže. Jedina prepreka koja nam je ostala je parking. Ovo uopšte nije interesanto, verujte na reč. Sve je prepuno. Tu smo izgubili oko pola sata, a to znači pola sata manje za uživanje.

Kuća u karakterističnom stilu

Kuća u karakterističnom stilu

Stvarno sam jedva čekala da dođemo do obale, koja je mogu slobodno reći fantastična. Peščana plaža, veoma široka, voda, sunce, šta vam više treba? Jedini problem je što je Atlantski okean tj. Lamanš malkice hladan. Dovoljno da se jedva naterate da uđete u unutra, no posle ide lakše. Ljudi su opušteni, deca trčkaraju okolo, ima dovoljno prostora da ne morate da se gurate na 1 metru kvadratnom sa još njih 20.

Već smo se dogovorili da se malo izležavamo, pa kafica, pa posle toga nešto da se jede, a ja sam htela i da malo obiđemo mesto.

Plaža

Plaža

Naravno da je i ovde sve pored plaže, razlika je što ni u jednom kafiću nećete čuti da trešti muzika pojačana „do daske“  što mi se iskreno baš dopada. Taj deo letovanja sa ludim provodm dešava se noću, za razliku od St.Tropea, gde je žurka ceo dan i noć. Zato je ovo letovalište podrobnije za porodice, starije, ali zadovoljiće i mlađe. Imate čime da se zabavite. Ima sasvim dovoljno klubo, terena za sport, prilika za izlaske i druženje.

Restoran Santa Lucia  (italijanski) u koji želimo da odemo na večeru služi od 7, tako da do tada imamo vremena za sve ostalo.

Posle kafice krećemo u obilazak, grad je fantastičan, barem meni. Sačuvana je karakteristična gradnja, fasada rađena  sa drvenom konstrukcijom koja se vidi, pa sve kućice deluju kao da ih je neko išarao. Centar grada je, naravno, ispunjen prodavnicama i kafićima. Interesantno je da postoji Pariski kafe, koji je prepun i za koji je vezano to da, ako dolazite iz Pariza tu ćete se uvek sastati sa prijateljima. Na žalost pijaca je samo ujutru pa nisam uspela i to da vidim, mada bih  volela  da jesam jer se mogu kupiti stvarno sveži morski plodovi kao i različite vrste ribe, što je moram priznati raj za moje oči a bogami i stomačić. Pijaca zauzima ceo prazan prostor na slici.

Mesto za pijacu

Mesto za pijacu

Još jedna od stvari koju nikako ne možete preskočiti kada ste već ovde je predivan hotel Normandija. Spoljašnost je karakteristična za kraj, a unutrašnjost za fantastičan hotel koji pruža savršenu udobnost za odmor, cene nemam pojma kakve su, ali verujem da odgovaraju unutrašnjosti. Kada poslatrate spolja ne očekujete toliki raskoš unutra. Hotel 5 zvezdica.

Hotel Normandija

Hotel Normandija

Oduševiće vas i to što i pored svih turista u gradu nema buke i galame, možete opušteno da se prošetate i uživate.

Jedva smo dočekali 7 sati i vreme za otvaranje restorana i služenje večere. Preporuka ide sigurno za restoran Santa Lucia, prvo zbog ljubaznosti osoblja,  jer ne rade na rezervacije i teško je doći do stola, zatim zbog odlične hrane, prvi put u životu sam jela školjke a da su mi se stvarno svidele, sveže je sve što su nam poslužili i stvarno je ukusno, a zatim i zbog odličnog vina koje služe, a koje se savršeno slaže uz njihovu kuhinju. Narvno pizza je odlična ako se odlučite za nju nećete zažaliti to je sigurno, koju god varijantu da izaberete. Inače Italijanski restoran, sa specijalitetima njihove kuhinje.

Posle ovakve večere jedina stvar koju smo mogli da uradimo je da se odvučemo do kola i nekako krenemo nazad u Pariz. Odličan način da provedete dan van grada, buke i odmorite mozak od svakodnevnih obaveza, za njih koji žive u Francuskoj i kojima nije daleko. Za nas, mislim da ne postoji preko agencije ponuda, verovatno nema zainteresovanih ili naše agencije nisu istražile taj deo Francuske. Preporučujem ako vas put nanese u te krajeve, svideće vam se sigurno.

Samo, pazite na gužvu u oba pravca.

 

Realno, Pariz

Jučerašnje lutanje po gradu me je podstaklo da vam pišem danas još malo o realnosti, mislim da smo previše isključivi kao nacija (ograđujem se u startu od izuzetaka) i da nam je teško da prihavimo realnost čak i u momentu kada nas zvekne u lice svom snagom.

Svi mi imamo predrasude, da li prema osobama ili stvarima, poslovanju neke kompanije, knjigama koje nismo pročitali, ljudska priroda se može treningom promeniti, ali kada ne želite ili se ne trudite, teško.

Odmah napominjem, malo ću pljuvati po nama kao narodu, pa kome se ne dopada tema, neka se odmah isključi.

Druželjubiva sam osoba, imam gomilu poznanika, prijatelja, drugara i drugarica, različitih doba i različitih situacija (finansijskih). Ima jedna stvar koja ih (većinu) veže. Pričaju o stvarima koje ne poznaju. Nekad to radim i ja. Ne znam da li to potiče od činjenice da smo skloni tome da se pravimo pametni ili da jednostavno sudimo po koricama, da li smo plitki ili jednostavno neuki. Hajde da vam pričam malo o različiosti koju ćemo mi, u Srbiji, teško prihvatiti.

Stanovništvo glavnog grada Francuske odlikuje šarenolikost, u svakom smislu. Beli, crni, žuti, visoki, niski – svi su ljudi. Mnogi od njih nisu rođeni u Francuskoj, mnogi od njih jesu, mnogi ne pričaju jezik. Ta šarenolikost će vas sigurno zaintrigirati i pokrenuti na razmišljanje. Mene jeste.

Boja kože, odnos prema jelu i piću, neće vas toliko iznenaditi koliko razlika u kulturi.

Prvo, starine se ne diraju. Zgrada napravljena 1800. izgleda isto kao i tada, možda sa očišćenom fasadom, ali izmenjena nikako. Želite da promenite prozore, neće moći. Zavese koje se nalaze na prozorima, hoćete da stavite neku kičericu, neće moći. I oni to poštuju, to je njihov grad. Doduše tu je i zakon koji reguliše dosta toga. Hoćete da izgradite odvratan hotel u centru grada, kao u Novom Sadu, neće moći. Narušavate okolinu. Ako uradite neku promenu na spoljašnjem delu zgrade i niko vas od komšija ne prijavi, posle 30 godina postaje legalno. Da, dobro sam napisala – 30 godina.

Sledeće stvar: poštovanje. Družite se sa nekim, kolege ste na poslu, komšija koji stanuje ispod vas, sve ih poštujete. Ne morate da ih volite, ali morate da pokažete osnov poštovanja. Pozdraviće vas svaki put kad prođete, nema onih naših varijanti da vam komšinica okreće glavu jer joj niste legli.

Rad, red i disciplina. Dobro, barem rad. Naravno da ima kriminala, što lakšeg, što težeg, normalno kad ovoliko ljudi živi na jednom mestu (?! valjda normalno).Rad, verujte mi ako ne stremite ka nečemu, ako ste jedna od onih osoba koje vole da džabalebare teško ćete se družiti i uklopiti. Poznanike možete steći svuda, ali bukvalno gde god da krenete. Pogotovo ako ste komunikativni i nije vam problem da sklapate nova prijateljstva. Ovde vam u tom slučaju dosadno biti neće. Čak sam i ja koja ne znam da pričam francuski uspela da upoznam par ljudi za ovo kratko vreme.
DSCN1395

Na primer danas, šetnja po Šanzelizeu i obilazak prodavnica, donela su mi nova poznanstva. Vrlo lako i jednostavno, samo ne treba imati predrasude.

Da , predrasude. O tome sam htela da pišem.

Juče sam imala priliku da zađem u jedan od gej barova. Lepo označen, Banana Cafe . Ne znam za vas, ali meni je bio prvi put da se nađem na takvom mestu. Svi gej barovi su lepo označeni zastavom duginih boja. Za one koji pate od raznih fobija da ne zalaze. Za sve nas koji smo radoznali obavezno da zađemo.

Ulice Pariza

Ulice Pariza

Juče sam šetala po gradu sa rođenim Parižaninom, koji je svo vreme pokušavao da odgovara na moje šta je ovo, a kako se ovo zove… Hvala na strpljenju.  Želela sam da mi objasni odnos ljudi ovde prema gej zajednici. Kako to kod njih funkcioniše? Kada sam postavila ovo pitanje on se okrenuo i pitao me : „Šta kako funkcioniše?“ Hm, u momentu sam skontala koliko smo daleko. Dok mi je objašnjavao kako je normalno imati gej prijatelje, pogotovo jer su u ovakvim barovima uvek u društvu dosta drugarica, koje su uz njih opuštene, pa samim tim je i strejt muškarcima lakše da stupe u kontakt sa njima, meni je kroz glavu prolazilo otkazivanje parade u 2011. godini u zemlji Srbiji. Koliko svetlosnih godina smo daleko? Poznajem ljude koji bi pre umrli nego da kroče u ovakav bar, a da ne govorim o tome da se opuste i uživaju. Iskreno, jedva sam čekala da sednemo tamo i da samo posmatram. Jeste, i ja sam tupa i dozvoljavam da me ponekad savlada moja tupavost zvana srbizam. Znam da vi koji čitate i čudite se mojim predrasudama imate evropejske poglede na svet, totalno ste liberalni i sve to, vama nije čudno što ovde sve funkcioniše normalno. A znam isto tako da vi kojima to nije normalno, neće vam biti normalno ni posle ovih mojih reči. Bitna stvar je to što za našu glupost ili predrasudu nam nije kriv ni nedostatak novca, ni loša politika naše zemlje, ni ratovi koji su iza nas, već jednostavno naša nesposobnost da otvorimo um za nove stvari.

Zamislite scenu da u Novom Sadu u sred centra, npr. Dunavska ulica vidno označen nikne gej bar. Koliko bi vremena trebalo da ga neko ne iscrta, u najboljem slučaju, ili izlupa, neku gluposti uradi, da ne podstičem nasilje sad i ovde. Iskreno, mislim da će nam biti potrebno još mnogo godina da se naviknemo samo na ideju. Realno, obucite se nešto drugačije od trendova koji vladaju i prošetajte Dunavskom oko 21 h po toplom letnjem danu, tj. večeri. Da li znate kako će vas svi zagledati?! Probajte, ako ne verujete. A sad zamislite da prođe gej par koji se drži za ruke. Well, nisam baš sigurna kako bi to prošlo.

(osim za vreme Exita, tada valjda svi postajemo tolerantniji zbog uticaja prljavštine na mozak)

Da li je Novi Sad baš toliko liberalan koliko mi mislimo da jeste, ili je samo jedna učmala sredina, puna malograđana i „bitnih“ ljudi, koji po ceo dan ispijaju kafe i čačkaju telefone, da bi delovali zauzeto? Odmaknite se malo i sagledajte big picture.

Pričaćemo još o tome.