Veličanstvena Etna

U momentu našeg pristanka u Mesinu već se polako spuštala noć na Siciliju. Iskreno kada sam videla koliko je kopno udaljeno od ostrva zapitala sam se zašto nisu napravili most, već nas muče sa ukrcavanjem na feri i čekanjem. Kasnije sam pročitala negde u novinama da su u dva navrata pokušali da pristupe izgradnji međutim potrebna je ogromna svota novca (nisam zapamtila koliko ima nula) da bi tako nešto bilo moguće, pa je jedini način i dalje feri. Dakle, dok smo se iskrcali bila je već noć, a mi umorni od puta i pomalo ošamućeni od okretanja glave na sve strane ne bi li upili sve moguće oko nas. Uz navigaciju i čudne znake uspeli smo da se uključimo na autoput ka konačnom odredištu i dok je Mrgud gledao gde vozi ja sam zvernjala okolo kao inače. Iza neke od okuka nas je dočekala svetlost koja je izgledala kao brdo lampiona koji se spuštaju niz neki čudan put. Prvo što mi je palo na pamet je da je u toku neka festa i zato su ukrasili put. Promrmljala sam nešto u tom fazonu i nastavili smo dalje. U međuvremenu se svetlost gubila i pojavljivala a ja čudila. Sve do momenta dok se nismo smestili u našu kuću za narednih par dana i izašli na terasu. Kako smo kročili napolje i okrenuli se ka zapadu tako sam uklavirila da je to lava iz Etne. Znali smo da nam je smeštaj u blizini, ali se nismo nadali da ćemo imati privilegiju da budemo u blizini kad odluči da je dosta čuvala u sebi tu vrelu masu.

erupcija

erupcija

Naravno da smo odlučili još na samom početku putovanja da ćemo je obići pa ne makar samo nju videli. E sad, pošto smo se pakovali dan posle svadbe, u 10 h uveče ja o tome nisam nikako razmišljala. Došli smo do problema da treba da se popnemo na 3000 metara nadmorske visine bez debelih jakni, pa smo tako tražili da taj dan kad krenemo gore bude koliko-toliko topao i sunčan. Ustali, doručkovali dobro, spakovali sve što imamo dugih rukava kod sebe ( što i nije bilo bog zna šta) i krenuli.

Etna park

Etna park

Odlučili smo da se popnemo kolima dokle god nam je to bezbedno i moguće, prema uputstvima pronađenim na internetu to bi bilo nekih 2000 metara nadmorske visine. Put do gore je predivan. Prvo krećete kroz naseljena mesta, gde se ne vidi ni trag vulkana. Zatim tu su prelepe šume i miris proleća koji vam ni jednog momenta ne govori o onom što vas čeka. Krivina po krivina dolazite do predela koji jasno pokazuju da je lava napravila sebi put na svakom mestu koje joj se dopalo. Zatim, iz bezveze, tu je kuća. Logika je da niko sigurno ne bi napravio vikendicu na ovakvom mestu?! Međutim, logika nema nikakve veze sa kućicama koje su nikle na mestima gde je lava nedavno tekla. One su tu. Okoliš vam govori da ste sve bliže kraterima. Kamenje je oštro, zeleniša je sve manje. Stižemo do parkinga, sunačno je i mirno vreme. Dok se Mrgud parkira ja letim do štanda gde se prodaje med sa Etne. Ukusi su fenomenalni i što ih više probam više mi se dopadaju. Med sa borovnicom, sa orasima, sa ukusom jagode, medni namaz sa pistaćima. Ma, šta ti padne na pamet. Krenula sam od jednog a završila sa toliko da mi je torba bila preteška.
Do 2500 metara morate se popeti žičarom ili peške. Mi smo se odlučili za žičaru jer je pešačka „staza“ previše strma i stvarno nam je delovalo kao nemoguć uspon. Cena prvog dela ture je 30 eura po osobi. Nije malo, ali jednom smo tu. Ceo obilazak sa iznajmljivanjem džipa do odlaska na vrh je 62 eura po osobi. Mi se junačimo i jedan deo planiramo sami da pređemo.

Žičara do 2500 metara

Žičara do 2500 metara

Prvo, ako se bojite visine ni slučajno ne sedajte u to malo čudo. Drugo i ako se ne bojite, neće vam biti sve jedno. Žičara je tako napravljena da ima senzore tako da kada se previše zaljulja na putu do gore samo stane. I vi tako visite i visite. Osećaj nije nikako prijatan, jer sediš i ne možeš apsolutno ništa da uradiš čak i ako nešto krene po zlu. Najbolje je da uopšte ne razmišljate o tome, već o lepoti prizora koji se pruža pred vama.

Stižemo polako do stanice, gde ujedno možete da popijete kafu sa pogledom na Etnu, pojedete nešto. Cene su naravno jače nego na „ravnom“ ali kad ste već tu… Za one koji su krenuli opremljeni kao mi tu su jakne za iznajmljivanje i ešarpe. Vidite, ja sam se čudila: kao ljudi pa maj je mesec, jeste ludi, šta će vam debela jakna?! ispalo je da nisam baš obaveštena.
Mi smo odmah krenuli dalje. Nećemo mi da dajemo pare, da nas deru, mi ćemo dalje peške! Jeste, mi smo jaki!

Put ka vrhu

Put ka vrhu

I tako, totalno ne spremni za ono što nas čeka izlazimo iz te stanice napolje. Vetar duva brzinom, pa ne znam, čini mi se brzinom svetlosti.To je kao ona najgora vojvođanska košava što duva kroz kosti pa jedno 20 puta gore. Ja ujutru oprala kosu.Ne čujem sama sebe šta mislim a ne šta pričam. Imam osećaj da mi duva kroz uši, ali mi nastavljamo dalje. Sneg je još vidljiv na sve strane. Temeratura je na nekih 10 stepeni niža nego na parkingu.

Vetar u kosi

Vetar u kosi

Ako hoću nešto da kažem usta mi se napune te prašine koja ima ukus pepela i sve nam škirpi pod zubima. Ali! Hodamo i dalje! Sve se tešimo nema još puno, ma vidiš ima još ljudi koji hodaju. Gledam ja njih, gledaju oni nas. Svi opremljeni, debele jakne, čizme za hodanje, voda, šalevi. Još malo, govorim sebi, izdrži Mirjana nisi od pekmeza.
I tako, sve dok nisam videla gde ode džip sa ljudima koji su u startu rešili da plate punu kartu. Kad sam to videla kapitulacija je bila potpisana. Ne mogu, aman, ne mogu više da izdržim da mi duva kroz uši. Idemo nazad!
Polako, korak po korak, ali mnogo brže nego gore, stigosmo nazad u stanicu. Lepo ko ljudi da popijemo kafu i da se zgrejemo. Nek košta šta košta! I da su rekli 30 evra kafa ja bi rekla može, daj samo da ne crknem sad odmah. I da jedem isto! I vode da sperem zube!

Čudne kobasice i pohovani pirinač

Čudne kobasice i pohovani pirinač

Srknuli kafu, malo se okrepili i sad nam već đavo mira ne daje. Hoćemo skroz do gore kad smo već tu? Da platimo i ostale novce? Da platimo! Samo da napomenem ovde, plaća se i vodič i to 9 eura, čiju ulogu osim da izigrava pastira i skupi ovčice tj. nas tamo po onim kraterima ne viđoh. Čovek je prozborio dve rečenice na engleskom i pet na francuskom, sreća pa naklapam francuski.
Elem, pojednosmo i popismo za 5 minuta sve, stpasmo se u taj džip (mini bus sa točkovima kao za traktor) i krenusmo gore, ovaj put lepo ko ljudi na toplom i zaštićeni od vetra, tako sam mislila dok nismo stigli do cilja. Uz put sam shvatila što košta sve ovo, pa da smo još 5 dana išli ne bi stigli sa našom opremom!

Pogled sa kratera

Pogled sa kratera

Dočeka nas tamo taj gospodin vodič i kaže: Uzbrdo! Hajde, šta ćemo, kad smo već tu… Korak po korak, popesmo se na vrh kratera koji je bio aktivan 2012. godine. Saznali smo i da je Etna počela ponovo sa erupcijama taman koji dan pre nego što smo stigli i da je danas mirna. Nismo mogli da vidimo taj zadnji krater jer je bilo oblačno i to nam je stvarno žao. Saznali smo i da kad je erupcija ne vode ture, previše je opasno. Takođe da se ne preporučuje odlazak ljudima koji imaju problema sa disajnim putevima i srcem. U međuvremenu smo saznali i da vetar može još jače da duva nego dole! Ja nisam baš mršava žena, ali toliko su jaki naleti da sam bukvalno imala utisak da će me odneti. Suze same iz očiju idu, kosa ne znam gde počinje a gde se završava. Uši nemam.Dok ne nađoh kamen, tu sam se šćućurila i malo odmorila, prikupila snagu za silazak.

Jedini kamen

Jedini kamen

Vratili smo se sa osmehom od uva do uva! Srećni, presrećni! Ipak je vredelo i novce i muku. Ako vam se ikad ukaže prilika idite obavezno, iskustvo vredi svakog evrića, svakog nanosa vetra i sve muke! I obavezno ponesite debelu jaknu i šal. I uživajte bar upola kao mi i biće vam prelepo!