čitanje

Troje – knjiga o preljubi Džulijan Barns

Eto, već na samom početku sam vam otkrila o čemu se radi. Knjiga o preljubi, Troje. Baš tako, glavni učesnici knjige su njih troje. Dva najbolja prijatelja i Ona. Nisam književni kritičar ali ću pokušati da vam prenesem utisak zašto baš nju treba da pročitate.
„Likovi reaguju spontano i neočekivano kao u realnom životu.“ The Edmonton Journal
Engleski pisac i engleski smisao za humor koji se prostire duž cele knjige. Jasne i lepo obrađene rečenice koje daju osećaj da se nalazite na licu mesta dok čitate. Knjiga pisana kao pozorišni komad u kom se kulise smenjuju onom brzinom koju radnja dozvoljava. Svako od učesnika u procesu preljube ima svoje pravo da kaže kako se oseća povodom iste. Tema bliska ljudima jer ako nismo bili prevareni ili varali onda smo poznavali blisko nekog ko jeste i prošli sa njim/njom proces izlečenja duše i srca.

Korice knjige

Korice knjige

Na samom početku ne deluje kao da će doći do toga, dva prijatelja i devojka koja ulazi u život jednog od njih na način koji je u naznakama stereotipan, blind date u hotelu za ljude koji su previše zauzeti. Oni nam se predstavljaju, svako u kratkim crtama, pokazujući nam kakav je život bio u prošlosti. Gde su živeli, šta su radili i kako su disali do ključnog momenta. Zatim život posle susreta, ona je zadovoljna jer je u vezi sa osobom koja je odgovorna, na koju može da se osloni mada možda ne baš zaljubljenja do ušiju, onako slepo. Zaljubljena jeste, ali onako na pola srca. On zaljubljen, spreman da ugodi njenim željama, sretan što je napokon našao nekog sa kim može da podeli život. Prijatelj pri upoznavanju Nje zbunjen jer smatra da je previše opuštena u svom postojanju. Život teče dalje, svojm tokom normalnosti sve do venčanja Nje i Njega. Prijatelj shvata da se upravo u momentu kada je na sebi imala venčanicu zaljubljuje u nju od vrhova nožnih prstiju pa do najduže dlake na glavi. Da nema iskre engleskog humora koja prožima knjigu bila bi drama, ovako čitaćete je sa blagim osmehom na usnama.Ona je ta oko koje se vrti radnja knjige, ona je jedna mudrica koja zna kako da složi stvari na svoje mesto, koja poznaje muškarce koji je okružuju ali ujedno ne može da izvaže da li da se prepusti srcu ili da postavi zidove. On do određenog momenta ništa ne sumnja, čak pokušava da zbliži Prijatelja i Nju da bi svi bili srećni. Prijatelj zna dobro šta radi ali ne može da se odupre ljudskom nagonu koji kad jednom provali granicu nazad ne postoji. Granica biva provaljena jer je tako moralo biti, ali našla sam sebe kako ne osećam gnev prema Njoj niti Prijatelju bez obzira što u realnom životu ne podnosim i ne prelazim preko takvih stvari. Nekako saosećam sa njima i sa činjenicom da će kad tad to morati da izađe na videlo i šta će se onda desiti niko ne zna, osim autora naravno. Nije bilo lako otkriće, svi su istim bili pogođeni. Zaljubljeni su videli svetlost na kraju tunela a prevareni mrak. Kako nastaviti život dalje, šta uraditi, gde se okrenuti? Iskreno, ko se nije našao u situaciji verovatno ne zna koliko je teško pokupiti se u psihičkom smislu kad shvatiš da te izdaju ljudi koji su do juče bili oslonac. On povređen, kao pas koji liže svoje rane ali u isto vreme na neki uvrnut humorističan način menja kontinent i predaje se kupljenoj ljubavi, što svakako ne bi ste očekivali od čoveka na taj način prestavljenog u knjizi. Ona i Prijatelj nastavljaju svoj život u miru i upoznavanju onog drugog kako samo neko tek venčan može.
Sudbina ne bi bila sudbina da se do kraja knjige ne sretnu (slučajno ili namerno) još jednom i u tom momentu shvatate koliko je Ona jaka žena, koliko je pametna, sabrana i koliko dobro poznaje svoje muškarce. Tad shvatate koga je stvarno volela i koga još uvek voli.

Zašto treba da pročitate Male istorije Petera Englunda?

Evo odmah odgovora ako vas mrzi da dalje čitate tekst: zato što je fenomenalna knjiga!
Neću vam pisati podatke o piscu, to možete i sami da vidite evo ovde.
Do mene je došla slučajno, dobila sam je na poklon. Malo duže je stojala na polici jer sam nekako imala osećaj da joj se treba posvetiti a radeći svakodnevno sa knjigama, kad dođem kući čitala sam neke „opuštajuće“ naslove. Zato je Peter sačekao. Elem, znate ono ne sudi po koricama? To ovde ne važi. Generalno Geopoetika ima „čudne“ korice na svojim izdanjima, one koje vam postanu jasne tek kada pročitate knjigu. Ovde lepe crvene sa mnogo sitnica na naslovnoj – privlače, mame da se uzmu. Odlučim jedan dan vreme je za istoriju pa makar i malu.

Male istorije, Geopoetika.

Male istorije, Geopoetika.

Samo, sve što ćete unutra naći nije malo. Bavi se istorijom stvari koje svakodnevno srećemo a verovatno nemamo pojma odakle su se stvorile i dobile široku upotrebu. Tu su : hamburger, četkica za zube, vibrator, spajalica, šrafciger i još dosta, da ih sad ne pobrojim sve morate nešto i sami otkriti. Mogu reći da sam tako nešto i očekivala, ono što me je zaista iznenadilo su istorije koje se ne bave stvarima: istorija vremena, lepe prirode, osame, straha, plača. Tu me je već kupio. Stil pisanja je pomalo filozofski, što, rekla bih, mora ići ruku pod ruku sa ljubiteljima istorije. Sklop rečenice takav da vas za trenutak odvuče u period o kom se radi ili prebaci na neke druge činjenice i dešavanja nevezane za istoriju koju istražuje a opet u nekom momentu shvatite zašto je ubacio i to u priču. Svaka istorija je jedan mali esej, jedno novo otkriće. Lično ne pamtim imena i datume i istorija mi u životu nije bila jača strana baš iz tog razloga, šta vredi što znam da postoji neka bitka kad nemam pojma kad se odigrala. Tako ni ovde nisam zapamtila baš puno imena i datuma, ali opisa i otkrića jesam. Čitajući imala sam bezbroj onih Aha! momenata, sad sam shvatila kako to ide ili šta se dešavalo u tom periodu. Teme su lepo razgraničene, kad pročitate knjigu shvatite i zašto su ih urednici tako složili, nadopunjuju jedna drugu na poseban način. Kad čitam knjigu ako od početka do kraja nisam ni jedno uvo napravila znači nema dela knjige kom bih se vratila. Ovde sam toliko ušiju krenula da pravim da sam na kraju dograbila olovku i krenula da obeležavam delove jer bi stvarno bila kupus knjiga na kraju.
Na primer iz „Dete sa pobedničkom kapom“ – priča o vaspitavanju dece nekad i sad, u XVII stoleću dolazi do značajne promene u vaspitanju, pa tako : “ U Evropi su se sve češće čuli glasovi koji su iznosili argumente za umerensot u kažnjavanju, a stvarno su se javljali i pokušaji da se smanji zlostavljanje dece, pa makar i tako što su batine zamenjivane, kako se verovalo, „prefinjenim“ metodama kao što je zaključavanje“ i posle toga odložim knjigu i krenem da razmišljam kako se deca danas vaspitavaju, koliko se radi na tome da se ukine batinjanje i razgovorom i primerom reše nesuglasice i vaspitanje – pobornik sam ovog, ali u isto vreme kako ta ista deca koja nisu batinjana batinjaju svoje drugare u školi i tako ode tok misli. E pa, ako niste spremni da čitate i razmišljate o knjizi znači da još nije pravo vreme za nju. Baš zato je nisam uzimala, znala sam da će tako biti.
Zatim ista priča, ista tema, zaključak :
“ I šta rasuti komadići iz istorije detinjstva mogu da nam kažu o velikoj celini? Kada posmatramo kraljevsko i aristokratsko vaspitavanje dece tokom tog vremena vidimo u stvari moderno dete u nastanku. Ima onih koji smatraju da je današnje dugo detinjstvo stvoreno u građanskom sloju društva, ali to verovatno nije tačno. Mnogo šta govori u prilog tome da se koreni savremenog detinjstva pre mogu naći u krugovima aristokratije u ranom modernom dobu. Njihovoj deci je posvećena sasvim nova pažnja i dat im je sasvim nov značaj, a rani životni stadij priznat je kao odlučujuće doba u razvoju čoveka. Ali moralo je proći mnogo vremena dok detinjstvo nije podareno svoj deci, čak i seljančici po žarkom suncu na njivi ili dečaku pod zemljom u mraku naslaga uglja,a ne da bude privilegija samo onih malenih kojima je blagonaklona sudbina dala da se rode za moć i divotu“
Posle takvog zaključka ostanete sa velikim znakom pitanja u glavi i ne možete da krenete dalje dok ne obradite malu istoriju koju vam je Peter Englund pružio na dlanu.
Tako, mogla bih vam sad deo po deo sažeti ali ne želim jer ću vas pretvoriti u lenje čitaoce a to nije dobro za i ovako oslabljenu izdavačku industriju u Srbiji.
Elem, poklonite je ako ne želite sami da čitate. Pogotovo je poklonite ljudima koji nisu ljubitelji istorije, ova knjiga će ih preobraziti i naterati da istoriji odaju počast i možda podstaknete u njima da i dalje idu u tom pravcu, jer, da parafraziram: ko ne zna odakle je došao ne zna ni gde je krenuo.
PS: ako ovaj tekst pročita neki profesor istorije (može i nastavnik) molim vas ponekad ubacite deci po jednu priču iz ove knjige, ne terajte ih da upamte datume i imena, samo tok razvitka, verujte biće zainteresovani.