Holandija zemlja cveća i ptica

 

Od prve jutarnje kafice sam već počela da razmišljam kuda danas da se šetam. Mislim, nije da mi je baš teško da izaberem, s obzirom da sam tu tek dan, dva i da mi je sve nepoznato.

Da li da idem u Amsterdam ili ne?

Imam ja neku filozofiju da treba prvo upoznati svoj kraj da bi čovek mogao dalje da saznaje na pravi način, odlučih ipak ću se zadržati u Amstelfenu (Amstelveen) i pokušati da obiđem bar jedan deo.

Amstelfen mu dođe kao predgrađe Amsterdama, po našoj nekoj logici, mada za one koji nisu poznavaoci (kao ja npr, da mi nema rodbine) bi opušteno rekli da je sve to Amsterdam jer su praktično spojeni i nema šanse da sami to skontate,osim ako niste istraživačkog duha i pomalo štreberskog pa se unapred detaljno informišete o svemu.

Naime, sam Amstelfen ima oko 85 000 stanovnika.  Sam grad ima svoj centar, kako trgovinski tako i kulturni, žive odvojeno od Amsterdama a u stvari sve funkcioniše kao celina. Ako želite da dođete do centra Amsterdama  samo sednete na tranvaj br. 5 i eto vas.

No, podatke možete videti i na netu, ja da vam kažem kako to sve meni deluje.

Imam još i jednu naviku pri putovanjima da nikad ne planiram, to me uvek ograničava. Ono kao, kad dodjem obićiću ovaj muzej, onu izložbu jer smatram da to ograničava da uživate u momentu. Treba obići stvari zbog kojih je grad ili mesto poznato, ali sam uvek verovala da se više može videti iz lutanja bez cilja, razgledanja, tumaranja.

Baš tako, rešila sam, danas je tumaranje po kraju sa nekim potencijalnim ciljem da se stigne u centar. Peške naravno.

To je isto jedno od mojih pravila, nikada nećete videti sve detalje osim ako ne idete peške.

Krenuh polako, ponela sam sat, da znam koliko sam se zadržala i aparat,naravno. Bez toga nikud, ni do prodavnice.

I to je jedno od pravila.

Iz nedeljnog obilaska sa tetkom bajsom sam shvatila da nije daleko centar pa da ću brzo stići.

Krenula sam kroz uličice

i pokušavala da zapamtim svaki detalj. Ono što može da vas zbuni, mene jeste, što su sve ulice nalik jedna na drugu, kao i kuće, pa ako nemate oko za detalje najbolje rešenje je da pišete kuda se krećete ili jednostavno da slikate.

Srećom uvek sam imala oko, pa mi notes za sada još nije potreban.

Čim sam izašla iz ulice ugledala sam park, kanal, patkice. Inače ljubitelj životinja, pa kako da ne slikam, oduševljena patkicama. Kasnije sam shvatila da su one u stvari domaćini a da smo mi ljudi gosti, tu u njihovom okruženju. I ne samo patkice već i druge ptice.

Teško mi je da se odvojim od njih i nastavim dalje, ali ovim tempom neću stići nikada nigde.

Prolazim pored kuća i shvatam da sve imaju velike prozore i da u većini slučajeva na prozorima nema zavesa,  ili ako ih ima one su smaknute u stranu. Kasnije sam shvatila i zašto. Naime Holandija je prilično tmurna zemlja, odnosno ima jako malo sunčanih dana, a narod kao što su oni, koji želi da živi u skladu sa prirodom, koristi tu svetlost maksimalno.

Nastavila sam dalje, polako kroz uličice da bih izbila na cestu. Slike su se samo smenjivale, ptice koje uživaju na zelenim površinama, kanal, pa onda red kuća i ulica. Primetila sam takođe, da slabo koja kuća ima garažu, većinom su automobili parkirani na prilazima. Ušteda prostora verujem. Da se osvrnem malo na kuće, opšte poznato da je Holandija nekada „krala“ prostor od mora,odnosno pošto nisu imali kuda da se proširuju nasipali su more i na taj način se širili. E vidite, ta štedljivost u prostoru se vidi svuda. Kuće su jedna tik uz drugu, stepenice u kućama su veoma strme jer nema prostora za gubljenje. Posebna priča je prostorno uređenje.

Iz razgovora sa tetkom sam shvatila da su oni stvaraoci, građevinari. Ne u smislu da se ,kao kod nas gradi samo što mora i kad mora, nego prosto oni to vole. Da stalno nešto menjaju, uređuju, ulepšavaju. I verujte to se vidi i ima efekta.

Svakako oštrom oku ne mogu promaći detalji pa tako ni cveće na svakom koraku. Šetajući shvatite da svako daje doprinos uređenju, da je cveće stvar koja se podrazumeva, da je kreativnost po tom pitanju neverovatna. Kad lutate i gledate shvatite koliko je malo potrebno da okolina postane lepša i prijatnija.

Ima jedna caka koju odmah možete da uočite ako pažljivo gledate a to je da nije baš u potpunosti sve uređeno, odnosno da se primenjuje ono što sam napomenula malo pre, oni žive u dogovoru sa prirodom, vladar je priroda a oni samo njeni verni pratioci.                                                                                     Odmah pored savršeno pokošenog travnjaka

Polako se približavam cesti i prva stvar koju mogu da primetim je nova srednja škola, veoma prostrana sa terenima za sportove i to  prekoputa staračkog doma. Zamislite to kod nas? Nisam sigurna ko bi se više bunio, da li starci ili klinci?

Is prve nisam mogla da pogodim da je baš ta zgrada dom za stare ali me je oduševilo baš ovo

i misila sam da mora imati neku simboliku. Zgrada sama po sebi ne odaje da je smeštaj za starije osobe, ali kada se malo približite uočite kako sede pored prozora zaneti u nekom razgovoru ili čitaju novine, smeju se i druže. Posle sam shvatila i da su to sve stanovi a brat mi je objasnio da imaju medicinsku negu, a sa druge strane i restoran. Pomislih, lep način da se dočeka starost i ono što posle nje sledi.

Svuda uz put cveće, nije bitno da li je u prozoru ili napolju.

Polako nastavljam dalje i smešim se sama sebi. Koliko samo može da bude  interesantno razgledanje okoline!

Dolazim do stanice za tranvaj, inače sva bitna mesta bez da znate koja su, možete prepoznati po tome što imate mesta za odlaganje bicikla. Naravno zlatno je pravilo je da vam treba više katanaca ako želite da se osigurate da ne bude iznenađenje po povratku.

Nastavljam samo pravo, široke ulice, bulevari u stvari. Veoma interesantna stvar su baš ulice, to shvatite kada hodate, da na primer većina manjih ulica je popločana nekom vrstom kamena a da su  bulevari asfaltirani. Svuda imate obeležene trake za bicikle, podjednako važno sredstvo prevoza.

Kad smo već kod bajkova da dam jednu napomenu:

– ako želite da obiđete što više u što kraćem roku to ćete najlakše uraditi bajkom. U tom slučaju morate znati da je gustina biciklističkog saobraćaja podjednaka kao i automobilskog s tim što su gori vozači. Odnosno, na biciklističkoj stazi vrlo lako možete da se zbunite ako vas neko odjednom prestiže bez upozorenja, ako neko viče da se sklonite, tuda takođe prolaze i motocikli, pa je saobraćaj baš gust. Naravno tu su i semafori posebno za bicikle pa vodite računa kako vozite. Takođe morate znati da ako u Amsterdamu ostavite biciklo bez par katanaca nećete ga sigurno naći. Ono što je mene fasciniralo je brzina kojom oni furaju i to što na biciklu vidite sve od dece koja idu u školu, preko poslovnih ljudi u odelima i žena u vrtoglavim štiklama , pa do baka i deka koji voze brže nego ja.

Mogla bih sad bukvalno da vam opisujem svaku zgradu ponaosob, svaku pticu i drvo, ali u tom slučaju ne bi skoro bilo kraja.

   Prozori o kojima sam vam govorila

Odlučila je da me preleti

Slika po slika i ja polako stižem do centra. Uh, baš sam se iznenadila!

Nigde nikog, ali stvarno! Za razliku od nedelje kada je bila pijaca sada je centar prazan i deluje po malo spooky. Nema veze, taman ću moći na miru da razgledam. Inače nije gužva nigde, većinom jer sam potrefila vreme kada su svi na poslovima a oni koji ne rade nisu još ni ustali,bar tako verujem.

Odlazim do zgrade biblioteke koju smo prethodni dan obišle i želim samo da je slikam bar jednom jer me oduševila ta građevina.

Oduševio me  prostor, način na koji spajaju tradiciju i moderno, stil kojim je izgrađena.

Odlučila sam malo da predahnem baš tu u centru,pronašla sam trg koji se nalazi između dva dela tržnog centra i sela da se divim, pa čemu drugom nego cveću.

Sedim i razmišljam, Holandija inače poznata po lalama ili tulipanima, a u stvari nije zemlja njihovog porekla. One su donete iz Turske, ali su napravili takav posao i toliko su postali poznati po cveću da je to fascinantno. Postati takav izvoznik a pri tom baviti se tako lepim poslom! Odjednom  je sinulo da sve ovo što možete videti na fotografijama ide u prilog toj priči o izvoznicima cveća. Zamislite drugačiju sliku, zamislite da su poznati po cveću a kada stupite na njihovo tlo shvatite da je sve zapušteno, neuredno, da od tog famoznog cveća nema ni traga ni glasa. Nema logike, zar ne? Kako su to pametni ljudi, kako imaju odličnu strategiju! Posle ove moje posete i da mi prodaju đurđevak uzela bih sigurno, mada znam da ga mogu naći u Srbiji. Fenomenalo!

Mnogo možemo da naučimo od njih, samo treba oslušnuti kako razmišljaju i funkcionišu.

Krećem polako nazad jer vreme protiče jako brzo, kao da sam pre 5 minuta izašla iz kuće.

Znam da uveče idem kod brata na posao, tamo se daje neki šou koji želim da vidm, naravno na engleskom jer drugačije ga ne bih razumela.

Da mi je da razumem svaki jezik, ta mi je misao u glavi od kako sam došla.

Kako je bilo na šou, pisaću vam drugi put.

Moram da smislim kuda danas.