Putopisi

Pored knjiga putovanja su ono nešto za šta ne žalim novac. Zanimljivo je da ako dvoje ljudi odu u isto vreme na isto mesto doživeće ga totalno drugačije. Nekasamo imamo priliku da poredimo.

Veličanstvena Etna

U momentu našeg pristanka u Mesinu već se polako spuštala noć na Siciliju. Iskreno kada sam videla koliko je kopno udaljeno od ostrva zapitala sam se zašto nisu napravili most, već nas muče sa ukrcavanjem na feri i čekanjem. Kasnije sam pročitala negde u novinama da su u dva navrata pokušali da pristupe izgradnji međutim potrebna je ogromna svota novca (nisam zapamtila koliko ima nula) da bi tako nešto bilo moguće, pa je jedini način i dalje feri. Dakle, dok smo se iskrcali bila je već noć, a mi umorni od puta i pomalo ošamućeni od okretanja glave na sve strane ne bi li upili sve moguće oko nas. Uz navigaciju i čudne znake uspeli smo da se uključimo na autoput ka konačnom odredištu i dok je Mrgud gledao gde vozi ja sam zvernjala okolo kao inače. Iza neke od okuka nas je dočekala svetlost koja je izgledala kao brdo lampiona koji se spuštaju niz neki čudan put. Prvo što mi je palo na pamet je da je u toku neka festa i zato su ukrasili put. Promrmljala sam nešto u tom fazonu i nastavili smo dalje. U međuvremenu se svetlost gubila i pojavljivala a ja čudila. Sve do momenta dok se nismo smestili u našu kuću za narednih par dana i izašli na terasu. Kako smo kročili napolje i okrenuli se ka zapadu tako sam uklavirila da je to lava iz Etne. Znali smo da nam je smeštaj u blizini, ali se nismo nadali da ćemo imati privilegiju da budemo u blizini kad odluči da je dosta čuvala u sebi tu vrelu masu.

erupcija

erupcija

Naravno da smo odlučili još na samom početku putovanja da ćemo je obići pa ne makar samo nju videli. E sad, pošto smo se pakovali dan posle svadbe, u 10 h uveče ja o tome nisam nikako razmišljala. Došli smo do problema da treba da se popnemo na 3000 metara nadmorske visine bez debelih jakni, pa smo tako tražili da taj dan kad krenemo gore bude koliko-toliko topao i sunčan. Ustali, doručkovali dobro, spakovali sve što imamo dugih rukava kod sebe ( što i nije bilo bog zna šta) i krenuli.

Etna park

Etna park

Odlučili smo da se popnemo kolima dokle god nam je to bezbedno i moguće, prema uputstvima pronađenim na internetu to bi bilo nekih 2000 metara nadmorske visine. Put do gore je predivan. Prvo krećete kroz naseljena mesta, gde se ne vidi ni trag vulkana. Zatim tu su prelepe šume i miris proleća koji vam ni jednog momenta ne govori o onom što vas čeka. Krivina po krivina dolazite do predela koji jasno pokazuju da je lava napravila sebi put na svakom mestu koje joj se dopalo. Zatim, iz bezveze, tu je kuća. Logika je da niko sigurno ne bi napravio vikendicu na ovakvom mestu?! Međutim, logika nema nikakve veze sa kućicama koje su nikle na mestima gde je lava nedavno tekla. One su tu. Okoliš vam govori da ste sve bliže kraterima. Kamenje je oštro, zeleniša je sve manje. Stižemo do parkinga, sunačno je i mirno vreme. Dok se Mrgud parkira ja letim do štanda gde se prodaje med sa Etne. Ukusi su fenomenalni i što ih više probam više mi se dopadaju. Med sa borovnicom, sa orasima, sa ukusom jagode, medni namaz sa pistaćima. Ma, šta ti padne na pamet. Krenula sam od jednog a završila sa toliko da mi je torba bila preteška.
Do 2500 metara morate se popeti žičarom ili peške. Mi smo se odlučili za žičaru jer je pešačka „staza“ previše strma i stvarno nam je delovalo kao nemoguć uspon. Cena prvog dela ture je 30 eura po osobi. Nije malo, ali jednom smo tu. Ceo obilazak sa iznajmljivanjem džipa do odlaska na vrh je 62 eura po osobi. Mi se junačimo i jedan deo planiramo sami da pređemo.

Žičara do 2500 metara

Žičara do 2500 metara

Prvo, ako se bojite visine ni slučajno ne sedajte u to malo čudo. Drugo i ako se ne bojite, neće vam biti sve jedno. Žičara je tako napravljena da ima senzore tako da kada se previše zaljulja na putu do gore samo stane. I vi tako visite i visite. Osećaj nije nikako prijatan, jer sediš i ne možeš apsolutno ništa da uradiš čak i ako nešto krene po zlu. Najbolje je da uopšte ne razmišljate o tome, već o lepoti prizora koji se pruža pred vama.

Stižemo polako do stanice, gde ujedno možete da popijete kafu sa pogledom na Etnu, pojedete nešto. Cene su naravno jače nego na „ravnom“ ali kad ste već tu… Za one koji su krenuli opremljeni kao mi tu su jakne za iznajmljivanje i ešarpe. Vidite, ja sam se čudila: kao ljudi pa maj je mesec, jeste ludi, šta će vam debela jakna?! ispalo je da nisam baš obaveštena.
Mi smo odmah krenuli dalje. Nećemo mi da dajemo pare, da nas deru, mi ćemo dalje peške! Jeste, mi smo jaki!

Put ka vrhu

Put ka vrhu

I tako, totalno ne spremni za ono što nas čeka izlazimo iz te stanice napolje. Vetar duva brzinom, pa ne znam, čini mi se brzinom svetlosti.To je kao ona najgora vojvođanska košava što duva kroz kosti pa jedno 20 puta gore. Ja ujutru oprala kosu.Ne čujem sama sebe šta mislim a ne šta pričam. Imam osećaj da mi duva kroz uši, ali mi nastavljamo dalje. Sneg je još vidljiv na sve strane. Temeratura je na nekih 10 stepeni niža nego na parkingu.

Vetar u kosi

Vetar u kosi

Ako hoću nešto da kažem usta mi se napune te prašine koja ima ukus pepela i sve nam škirpi pod zubima. Ali! Hodamo i dalje! Sve se tešimo nema još puno, ma vidiš ima još ljudi koji hodaju. Gledam ja njih, gledaju oni nas. Svi opremljeni, debele jakne, čizme za hodanje, voda, šalevi. Još malo, govorim sebi, izdrži Mirjana nisi od pekmeza.
I tako, sve dok nisam videla gde ode džip sa ljudima koji su u startu rešili da plate punu kartu. Kad sam to videla kapitulacija je bila potpisana. Ne mogu, aman, ne mogu više da izdržim da mi duva kroz uši. Idemo nazad!
Polako, korak po korak, ali mnogo brže nego gore, stigosmo nazad u stanicu. Lepo ko ljudi da popijemo kafu i da se zgrejemo. Nek košta šta košta! I da su rekli 30 evra kafa ja bi rekla može, daj samo da ne crknem sad odmah. I da jedem isto! I vode da sperem zube!

Čudne kobasice i pohovani pirinač

Čudne kobasice i pohovani pirinač

Srknuli kafu, malo se okrepili i sad nam već đavo mira ne daje. Hoćemo skroz do gore kad smo već tu? Da platimo i ostale novce? Da platimo! Samo da napomenem ovde, plaća se i vodič i to 9 eura, čiju ulogu osim da izigrava pastira i skupi ovčice tj. nas tamo po onim kraterima ne viđoh. Čovek je prozborio dve rečenice na engleskom i pet na francuskom, sreća pa naklapam francuski.
Elem, pojednosmo i popismo za 5 minuta sve, stpasmo se u taj džip (mini bus sa točkovima kao za traktor) i krenusmo gore, ovaj put lepo ko ljudi na toplom i zaštićeni od vetra, tako sam mislila dok nismo stigli do cilja. Uz put sam shvatila što košta sve ovo, pa da smo još 5 dana išli ne bi stigli sa našom opremom!

Pogled sa kratera

Pogled sa kratera

Dočeka nas tamo taj gospodin vodič i kaže: Uzbrdo! Hajde, šta ćemo, kad smo već tu… Korak po korak, popesmo se na vrh kratera koji je bio aktivan 2012. godine. Saznali smo i da je Etna počela ponovo sa erupcijama taman koji dan pre nego što smo stigli i da je danas mirna. Nismo mogli da vidimo taj zadnji krater jer je bilo oblačno i to nam je stvarno žao. Saznali smo i da kad je erupcija ne vode ture, previše je opasno. Takođe da se ne preporučuje odlazak ljudima koji imaju problema sa disajnim putevima i srcem. U međuvremenu smo saznali i da vetar može još jače da duva nego dole! Ja nisam baš mršava žena, ali toliko su jaki naleti da sam bukvalno imala utisak da će me odneti. Suze same iz očiju idu, kosa ne znam gde počinje a gde se završava. Uši nemam.Dok ne nađoh kamen, tu sam se šćućurila i malo odmorila, prikupila snagu za silazak.

Jedini kamen

Jedini kamen

Vratili smo se sa osmehom od uva do uva! Srećni, presrećni! Ipak je vredelo i novce i muku. Ako vam se ikad ukaže prilika idite obavezno, iskustvo vredi svakog evrića, svakog nanosa vetra i sve muke! I obavezno ponesite debelu jaknu i šal. I uživajte bar upola kao mi i biće vam prelepo!

Catania, lepa u svom haosu

Kada bih jednom rečju trebala da opišem Kataniju izabrala bih : živa.
Prvi grad po našem dolasku koji smo rešili da obiđemo, delom zbog činjenice da je blizu mesta u kom smo odseli, delom zbog preporuka koje smo dobili.
Nismo porešili. Ona nas je uvela u sicilijanski način života i tempo. Na spisku bitnih stvari za obilaženje prvo stoji pijaca napisana velikim slovima sa tri uzvičnika. A’ Piscaria Mercato del Pesce tzv. riblja pijaca na kojoj se mogu naći i ostali plodovi mora, okružena uličicama u kojima se prodaje sveže povrće i voće. Bukvalno sam pretrčala od kola do mesta dešavanja. Ako niste sigurni gde se tačno nalazi samo slušajte povike i glasno cenkanje i dovešće vas do pravog mesta. Zašto me je toliko privukla? Zato što na pijacama uvek najbolje vidite ljude i način života. Ako uzmemo u obzir da sve što se prodaje je sveže s mora ulovljeno, za mene nema veće sreće. Na prilasku već vidim prodavce kako se cenjakaju i nude svoje proizvode, kupce koji negoduju i gomilu radoznalih turista.

Povrće se nalazi u sporednim ulicama,kao i začini

Povrće se nalazi u sporednim ulicama,kao i začini

Mirisi povrća, svežih citrusa i začina vam se uvlače u kožu, hteli, ne hteli krećete da se raspitujete o ponuđenom i razgledate. Cene su sasvim pristojne ako ih poredimo sa prodavnicama, a zadovoljstvo ovakve kupovine za mene neprocenljivo. U ovom delu možete naići i na sveže meso koje se prodaje kao da sanitarna inspekcija nikad nije ni postojala. Predpostavljam da je sve zakonom uređeno, ali sasvim sigurno ne očekujete da vam mesar ispred nosa tresne parčekanju junetine bez problema na dasku koja izgleda kao da je u upotrebi već više generacija. Pilići vise očerupani sa sve glavama, sveži vidi se, al ni to ne očekujete. Lokalci kupuju bez problema, tako da se ne brinem oko ispravnosti. Korak po korak riba nadjačava miris svežeg mesa.

Riba i morske blagodeti

Riba i morske blagodeti

Iskreno, prvo sam jedno pet minuta samo stojala na podijumu koji se nalazi iznad ribljeg dela i gledala. Po licima ljudi koji prodaju možete zaključiti da li su ribari umorni od noćašnjeg lova ili oni koji samo prodaju. Školjke, puževi, škampi, sabljarka, sveža tuna, sitne ribice, sve je tu. Trgovci su malo nervozniji, od silne želje da prodaju ulov i vrate se onom što najbolje znaju. Tu su i restorani koji vam spremaju proizvode s pijace, tako da ste sigurni da jedete sveže proizvode. Ovde jedite samo ako imate dovoljno jak stomak za sve mirise koji vas okružuju. Pijaca traje otprilike do 13 časova, pa ako želite da stvarno osetite čari ovog prelepog mesta dođite na vreme.

Između pijace i autobuske stanice se nalazi park u kom osim dečice koja se igraju i njihovih roditelja možete zateći i Sicilijance u godinama koji se kartaju i viču toliko glasno da nas je upravo ta buka i privukla. Malo smo ih posmatrali ne ometajući igru, veoma su zabavni i simpatični. Skroz su u svom svetu, uživaju i smeju se, bez obzira na ishod partije. Igra nam nije poznata pa nastavljamo dalje tražeći mapu grada.

Topla preporuka za sve gradove koje ćete obilaziti u Italiji je da pronađete mapu grada. Nekad su mape koje se mogu kupiti u suvenirnicama mnogo bolje rešenje nego one koje dobijete za džabe u turističkim info biroima. Mi smo tražili one koje imaju označene znamenitosti ali i malo više od toga. Cena im je u principu približna i kreće se oko 4 eura. Kada je jednom imate u rukama nastavak razgledanja je mnogo jednostavniji. Sve ovo naravno pod uslovom da nemate vodiča.

Kada izbijete na Piazza Duomo sve vam je lakše. Većina bitnih stvari prema vodičima se nalazi u neposrednoj blizini tako da ih možete obići i peške, polako.

Katedrala Duomo

Katedrala Duomo

Ako želite da popijete kaficu i da se osvežite preporuka je da nađete kafiće koji su malo dalji od Piazza Duomo, prvo zbog gužve, drugo zbog cena. Što ste bliže centrima dešavanja to su cene veće. Inače cene kapućina i američke (filter) kafe variraju od 2,50 pa sve do 4, 50 eura, što svakako nije mala razlika. Sa solidnim znanjem engleskog jezika uglavnom ćete moći da se sporazumete, ne bi trebalo da bude problema. Ako znate francuski biće vam još lakše jer je sličan italijanskom i dosta njih ga uči u školama. Ako želite da jedete u restoranima bitno je da znate da je u Kataniji vreme ručka od 13 do 15 h. Vrlo je moguće da ćete posle ovog vremena imati sužen izbor restorana za ručak. Naravno barovi sa brzom hranom, ukoliko ih nađete jer su malo zavučeniji, rade stalno.
Ako idete kolima biće vam interesantno da se parking u toku ručka ne plaća i tada ćete ga najlakše naći. Ja sam pri uplaćivanju previdela ovu činjenicu pa sam nam slučajno uplatila taman dovoljno parkinga, jer umesto predviđenih tri sata koliko smo mislili da će nam biti dovoljno, lutali smo mnogo više. Inače cena parkinga po satu je 0,75 eura što je poprilično jeftino u odnosu na druge gradove koje smo obilazili.

Štrik za veš gde god je zgodno postavi

Štrik za veš gde god je zgodno postavi

Preporučila bih vam da uđete u katedralu Duomo, da obiđete Teatro Antico e Odeon, prođete ulicama Vitorio Emanuele, Etna i Antonino di Sanguliano. Na svakom koraku imate crkvu, iskopinu ili spomenik da vidite, fotografišete i naučite nešto. Ispred katedrale sam primetila par starijih gospođa koje su čekale misu sa crvenim šalovima oko vrata, što je znak njihove pripadnosti kultu Svete Agate, kako sam kasnije saznala. U vreme mise nije dozvoljen ulazak turistima.
Osim crkvi na svakom koraku, ako obratite pažnju videćete i neobična mesta na kojima su postavljene bogomolje. Na primer na sred zgrade u kojoj se živi ili na ćošku neke ulice. To odražava njihovu pobožnost.

Bogomolja

Bogomolja

Jedino mesto na kom ćete platiti ulazak je ako želite da uđete je Anfiteatro Romano, ulaznica za jednu osobu ako imate preko 25 godina je 6 eura. Mislim da ne vredi tih para jer smo mi prošli ulicu više i pogledali kako izgleda pre nego odlučimo da li da uđemo. U crkvama koje su otvorene za posetioce uglavnom se može ostaviti prilog, ako želite, osim ako ne želite vodiča, to se dodatno plaća.

Katanija

Katanija

Nama je vreme išlo na ruku, toplo ali ne previše da ne možete da šetate pa smo većinom lutali, razgledali, zapažali, udisali i pokušavali da što više uhvatimo šmeka za dane kada ne budemo tu. Ako niste ljubitelj pešačenja tu su hop on – hop of autobusi čija je cena 15 eura po osobi.

Napomenula bih još da ako ne možete da zamislite odmor bez kupovine, ne brinite se ovo je pravo mesto za vas. U neposrednoj okolini, oko 20 km udaljen od grada nalazi se tržni centar sa oko 120 prodavnica. Ako vas to ne zadovolji tu je i jedan bliže gradu sa popriličnim brojem. Outlet sa markiranom garderobom se nalazi na nekih 50 kilometara od grada autoputem prema Palermu. U samom centru grada se nalaze zlatare, butici, prodavnice obuće a tu je i trg na kom se prodaju džidže. U svakom slučaju bićete zadovoljni verujte na reč.

Put do Sicilije

Spakovani i spremni za put krećemo ka Siciliji, hiljadu i nešto kilometara na jug od Livorna. Nestrpljivi smo da pređemo sve te silne kilometre koji su ispred nas i osetimo čari sicilijanske gostoprimljivosti na daleko čuvene. Put nam ide na ruku, većim delom je autoput, koji je još u pojedinim deonicama pod radovima pa moramo malo da krivudamo. No, to nam ne pada teško jer ubija jednoličnost autoputa. Priroda nastavlja da nam mami osmehe i oduševljenje. Vinogradima se polako pridružuju maslinjaci, podjednako postrojeni. Usputna mesta nam skreću poglede, jer što smo južnije to je veća verovatnoća da će se gradovi umesto u kotlinama nalaziti na vrhu planine. Zašto je tako? Možemo samo da nagađamo vođeni istorijom podneblja i našom logikom.

Toskana

Toskana

Htela sam ovde da dam par saveta ljudima koji se, poput nas, odluče da kolima prokrstare Italiju.
Prvo da znate da nema vinjete za autoputeve, već se putarina naplaćuje kao kod nas. Nije baš jeftina za naše uslove i nema baš logike u smislu kilometraže. Desiće vam se da za 30 kilometara platite više nego za 50. Kako, zašto, pojma nemam, nismo se zadubili u problematiku samo smo prihvatili. Postoje uvek tri trake pri naplati, od kojih ona označena belom tablom podrazumeva plaćanje u kešu, najčešće je tu automat za plaćanje, ređe čovek. Žuto označena tabla je za elektronsko plaćanje za kola koja to imaju, dok je plava za plaćanje karticom. Vodite računa da ne zalutate u pogrešnu traku jer će se vozila iza vas nagomilati za tili čas. Drugo cena goriva na benzinskim pumpama varira i to od pumpe do pumpe. Bukvalno. Postoji još caka, obratite pažnju da na mnogim pumpama cene goriva nisu istaknute tako da se vide jasno pre skretanja, te su cene duž autoputa više i za 30 eurocenti po litri u odnosu na pumpe koje su u gradovima. Takođe, tu je nešto što se zove cena za samouslugu i cena za služenje. Cena goriva ako vas usluži radnik na pumpi zna da bude veća i do 20 eurocenti. Realno, zašto bi ste davali taj novac samo ako stanete na pogrešnu točilicu. Cena dizela npr. varira od 1,43 eura po litru do 1,79. Više hiljada kilometara pravi značaju razliku. Ako želite da popijete kafu kad ste već na pumpi toplo preporučujemo da obratite pažnju na mesta koja se zovu Autogril. Ima ih u dve varijante, veće sa restoranom gde se može pristojno jesti za ne tako veliki iznos novca i manja nazvana sneck bar gde od hrane možete pronaći samo sendviče i pecivo. Obe varijante nude kafu za poneti u tri veličine i dosta različitih varijanti. Od srca preporučujemo kapućino media veličine. Sasvim je pristojan, možete dodati cimet, oraščić muskanti po želji. Cene se kreću od severa 1,60 do 1,80 jug zemlje.

Deo autoputa

Deo autoputa

Za naše standarde putevi su relativno dobri, ako postoje značajnija oštećenja ona su i označena.
Znaci na autoputu su u većini slučajeva u redu. Meni malo predstvalja problem to što pre eventualnih radova na putu postave toliko znakova sa obe strane vaše trake da se u momentu pogubite i nemate pojma šta su više hteli da kažu. Drugi problem koji može da se javi u lokalu su loše pozicionirani znaci u odnosu na put kojim prolazite. Dešava se da bukvalno nailazite na znak i ne znate da li je okrenut ka vama ili ka onom ko se uključuje. Isto tako putokazi. Ali posle nekog vremena se naviknete. U manjim mestima problem nastaje kada se nalazite na putu sa prvenstvom prolaza a u to niste sto posto sigurni jer vama to nije označeno već samo onima koji dolaze iz sporednih ulica. Ovo može biti problem jer vozite među Italijanima. Uključenja i isključenja sa autoputa znaju da budu baš neposredno označena, malim tablama koje nisu dovoljno upadljive, takođe traka predviđena za to vrlo kratka. Opet, vozeći duži period naviknete se.

Ono na šta se ne naviknete i posle nekoliko dana lutanja je način na koji Italijani voze. Oni voze bez ikakvog reda. Izleću, guraju se, pretiču sa desne strane. Pogotovo po gradovima. Kod njih je varijanta gas – kočnica – ko je bezobrazniji. Mogu slobodno reći da manja kola imaju prednost u odnosu na veća, što ne znači da će voziti bolje. Na autoputu imaju običaj da izleću pri uključenju bez obzira što ste vi već tu i idete konstantnom brzinom. Jok, to nema veze. Isto tako obilaze bez migavaca, bez upozorenja. A kada vas obiđu ne prave luk pri uključenju već samo opa i eto ih ispred. Ako niste iskusan vozač samo polako i strpljivo.
U gradovima posebnu opasnost predstavljaju skuteri i motori drugih vrsta. Provlače se između drugih vozila u želji da budu prvi na semaforu, pa se svi nakrckaju tako da čim se upali žuto kreću. Izleću podjednako i sa desne i sa leve strane, pa i o njima treba voditi računa i o njima.

Ali, sve je to deo šarma Italije.

Polako, savet po savet stigosmo do ferija koji nas prebacuje sa kopna na Siciliju. Meni srce treperi, samo da se smestimo, prespavamo i ujutru krećemo u obilazak prvog na spisku grada Catania.