Putopisi

Pored knjiga putovanja su ono nešto za šta ne žalim novac. Zanimljivo je da ako dvoje ljudi odu u isto vreme na isto mesto doživeće ga totalno drugačije. Nekasamo imamo priliku da poredimo.

Prelepa Evia drugo po veličini ostrvo u Grčkoj – Lefkandi

Kada smo se odlučili da dođemo ove godine na  Eviju (Euboea) komentari koje smo čuli od malobrojnih ljudi koji su bili ovde su bili sve samo ne ohrabrujući, ali sve jedno nama je vodilja bilo to što možemo da odemo u Atinu na najlakši mogući način odavde. Malo smo pregledali plaže i činilo nam se dovoljno dobro da može fino da se letuje. Uobičajena rutina je da onog momenta kad odlučimo gde idemo pregledam sajtove koji pružaju informacije o mestima koje možemo videti, lokalnim restoranima itd… međutim ove godine neto posle našeg rezervisanja hotela menjala sam posao i pošto je to dovoljno zahtevno samo po sebi nisam želela da stvaram pritisak. Rešili smo istraživaćemo kad stignemo i nije ispalo kao loša ideja. Pre nego krenem da pišem o samom ostrvu moram dati par napomena vezanih za sam put to Grčke ako vam se slučajno desi da krenete 31. jula kao mi. Prvo:  kada putujete u sezoni trudite se da izbegnete dolazak na granicu u vreme pauze za ručak kod Grka. Neću da vam kažem da smo čekali na granici puna 2 sata ako ne i malo duže na temperaturi koja je prešla 40 stepeni u kolima, dokazi su ispod na fotografijama. Kada su jednom rešili da bi bilo dobro pustiti ljude da više ne crkavaju na toj vrućini vrlo brzo su nas rešavali, bez ikakve kotrole prtljaga valjda su shvatili da će ih neko izujedati ako ga samo malo zadrže. Najveći problem ,verujem,  bio je  ljudima sa malom decom kao i starijima, jer koliko god da ti radi klima nema nigde ni sene a o vodi, hrani da ne pričam. O našoj kulturi kao vozača uopšte ne želim da govorim, samo ću reći da smo se kao i uvek pokazali u „najboljem“  izdanju. Dakle, gledajte da od 2 do 3 h ne prelazite granicu. Što se tiče samog puta po Srbiji i Makedoniji primetila sam da se trude da poprave stvar, još ima dosta rupa, loše označenih deonica ali valjda jednom bude i taj naš autoput sređen a i makedonski. Gužve su velike i skoro svako stajanje na OMV pumpama (zbog kafe i toaleta) je prošlo sa dužim zadržavanjem. Vozite pažljivo zbog gužve i onih koji voze po 30 sati bez stajanja. Posle Niša situacija se popravlja u smislu gužve, većina ih se isključi prema Bugarskoj. Ako ikako možete pre putovanja nabavite onaj aparatić za plaćanje putarine automatski znatno olakšava vožnju (ENC)  i rešavate se čekanja na naplatnim rampama. Što se tiče same Makedonije i plaćanja putarina nekad im je putarina od 2 eura 60 denara a nekad 80, kad se preračunate nije neka značajna ušteda ali je bolje plaćati u denarima ako ste u mogućnosti.

Red na granici

Red na granici

Temperatura u kolima

Temperatura u kolima

Putovanje kroz Grčku podrazumeva u našem slučaju autoputeve, za koje kako smo došli do zaključka nemamo pojma šta smo platili. Kod njih je takva situacija da malo, malo,  eto ti naplatne rampe, ovde 2 eura, tamo 3 i tako mi dođosmo do cifre od 27 eura putarine od prelaska granice do dolaska na ostrvo. Šta si platio, da li deo koji ćeš tek da pređeš ili onaj koji si prešao pojma nemaš. Obzirom da smo posle granice pravili dužu pauzu da popijemo kafu, presvučemo garderobu, malo se osvežimo u hladu i da smo toliko čekali na ostvo stižemo noću i ne uspevamo baš da vidimo bog zna šta, ali bitno je da smo stigli zdravi i pravi.

Sutra ujutru razgledamo da vidimo gde smo to, kakvo nam je mesto i plaža. Za sve ove dane koliko smo tu potvrđuje nam se da smo izabrali dobru tačku za dalje razgledanje kao i dobro mesto za biti. Lefkandi ( Lefkanti ) kako im se gde svidi tako piše, je pravo turističko mestašce, sa odličnom  plažom i turistima većinom iz Grčke. Ima par dobrih taverni i kafića, malo šetalište, prodavnice i pekare, onoliko koliko vam je neophodno za svakodnevne aktivnosti. Nema napadnih klubova sa celonoćnim tandrkanjem muzike ( što bi za nas da smo koju godinu mlađi bio problem 🙂 ), nema prodavaca što vas saleću na šetalištu, nema te neke napadnosti na koju smo navikli kada su letovališta u pitanju. Puno je porodica i starijih ljudi ali ima i mladih, taman dovoljno da bude za svakog ponešto takav je koncept i samog gradića.  Svi su više nego pričljivi, engleski im je malo slabija strana ali nama to dozvoljava da se izolujemo. Plaža je od sitnog kamena i peska, voda je čista sa malo talasa i dosta morske trave u dubini. Deo ograničen za plivanje je dovoljno daleko i za one koji baš vole da plivaju. Plaža ima plavu zastavicu što znači tuševe, toalet itd. Nije gužva jer se ljudi smenjuju konstantno, oni sa decom i stariji idu u ranijim časovima, oni drugi kasnije i uvek se može naći mesto. Postoje delovi sa ležaljkama i bez njih. Ležaljke su vlasništvo kafića i njihova cena je ono što ćete iz kafića popiti. Kapućino je 2,5 eura ( ne fredo već normalan ) i sasvim je zadovoljavajućeg kvaliteta.Uz obalu je drvored tako da pored hlada od suncobrana tu je i prirodni hlad. Plivanje, ronjanje, sunčanje i odmaranje. To je baš to što smo i tražili, i to smo i radili prva dva tri dana.

Plaza Lefkandi

Plaza Lefkandi

Što se smeštaja tiče sudbinu smo kao i mnogo puta pre poverili Booking.com i nismo se pokajali. Nema prevelikih iznenađenja u smislu kvaliteta smeštaja i laganja od strane agencija, zamazivanja očiju i ostalih ne baš privlačnih stvari. Vidiš, pregledaš komentare ljudi, kojih je više nego dovoljno da zaključiš da li ti odgovara i uživaš, ne lupaš glavu šta si dobio za novac koji si dao.

U samom mestu postoje dve stvari koje bi trebalo obići a to su Venecijanske kule i stari zamak, na žalost nisu očigledno imali dovoljno sredstava da ih malo „utegnu“ i prikazuju kao turističku atrakciju ali svakako možete stići i do jednog i do drugog nekim prevoznim sredstvom.

Zamak sa predivnim pogledom

Zamak sa predivnim pogledom

Na žalost nismo baš uspeli da saznamo mnogo o samom zamku ali pogled koji se pruža na krajolik je fenomenalan i samo zbog toga se vredi popeti ako niste baš zainteresovani za istoriju. Vidi se ne samo gradić već i dobar deo mora i regije. Obujte patike a ne kao ja papuče pa svaki čas gledam gde ću glavu slomiti jer je kamenje klizavo i neravno.  Gore nije toplo jer stalno duvaju vetrovi i još jednom kažem predivno je! Put je malo čudan, imate utisak na pojedinim mestima kao da idete kroz nečije dvorište ali to je ovde normalno, tako da samo nastavite sa penjanjem. Mi smo put do zamka pronašli tako što smo otprilike uboli na navigaciji gde nam se činilo da je najpribližnije i potrefili smo. Postoji čak i parking lepo asfaltiran, verujem da lokalci dolaze ovamo često, ako ništa drugo a ono da uživaju u zalasku sunca.

Venecijanske kule

Venecijanske kule

Ove dve lepotice je mnogo lakše naći i one se u stvari nalaze u selu Vasiliko, ali pošto su Vasiliko i Lefkandi nekako kao jedna celina otuda ih stavljam u isti koš. Visoke su 17 m, nalaze se na brdu tako da se sa svih strana vide i na žalost zazidani su im ulazi iz bezbednosnih razloga pa im se možete diviti samo spolja. U blizini je su i dve crkve, jedna mala i starija, okrečena u tipično grčki belo da ti se glava usija od beline i jedna veća novija Naos Agiou u kojoj se edovno održavaju liturgije i koja se nalazi u podnožju brda, pa ako ste ljubitelji možete i to posetiti. Na ovom brdašcetu se vrlo često dešavaju i svadbe i druge proslave a zalazak sunca je nešto što se rečima opisati ne može, već jednostavno mora doživeti.

Zalazak sunca

Zalazak sunca

Zalazak sunca Evia Vasiliki

Zalazak sunca Evia Vasiliki

Mislila sam da sve o Eviji stavim u jedan blog post ali shvatam sad da ipak neće moći tako, pa se ovde za sada rastajemo.

Jedinstveni Palermo i najlepši zalazak sunca

Ako bih trebala da dam epitet Palermu koji će ga najtačnije opisati to bi svakako bilo drugačiji. U odnosu na šta, postavlja se pitanje? U odnosu na sve druge gradove koje sam imala priliku da obiđem. Kako drugačiji, možete pomisliti. Pokušaću da objasnim koliko god mi moje moći jednog putopisca početnika mogu dopustiti.
Dok smo došli do Palerma već je vreme našeg boravka na Siciliji bilo pri isteku. Dugo smo se dvoumili da li otići tamo ili na neko drugo, bliže, mesto. Vođeni tim da ćemo imati opet, nadamo se, priliku da boravimo na Siciliji rešili smo da zavirimo u glavni grad ostrva. Kao što se Beograd ne može obići za jedan dan, koliko smo mi imali, tako se sasvim sigurno ne može obići ni Palermo. Da ne spomenem to da smo pri samom izboru puta načinili grešku i rešili da idemo putem koji vodi sredinom ostrva, posmatrajući kilometražu i troškove i računajući da će nam to biti najbrži put. Od našeg mesta boravišta do Palerma je oko 300 km u jednom smeru, što je podrazumevalo oko 4 sata vožnje, prema našim procenama. Na pola puta smo shvatili da su radovi na putu u toku, te smo morali da skrenemo s puta i razgledamo okolna sela, što uopšte nije umanjilo uzbuđenje.

Gradić na vrhu planine

Gradić na vrhu planine

Na ovom delu smo iskusili sve krivine starih puteva, videli na daleko poznate None koje kupuju povrće iz malih trotočkaša, poput onih iz serije Mućki, sveže ubrano i lako dostupno da zadovolji prefinjena nepca Sicilijanaca. Tu smo videli cvetove bundeva koji će uskoro biti ispohovani i izneti na stolove kao delicija koja mi evo i sada, par meseci kasnije, budi glad.

Zbog naše mogućnosti da sve ovo vidimo, put se odužio i umesto izračunatih 4 sata trajao oko 5 i po sati. Samim tim smo bili uskraćeni za mogućnost lutanja pijacom u Palermu.
Parking smo jedva pronašli, em su jako čudno obeleženi, em ih nema dovoljno ako uzmemo u obzir broj stanovnika i turista. Bili smo zauzeti traženjem istog u blizini centra grada, tako da na samom ulasku nisam ni obraćala pažnju na građevine i ono što nas okružuje. Jedino čega ne možete a da ne budete svesni je luka pored koje vas vodi put. Na svako malo tu je po jedan veliki brod sa spratova toliko da vam se zavrti u glavi dok pokušavate da ih prebrojite a turisti kao mravi prelaze put i mile ka centru predvođeni zastavicom što se vijori na morskom povetarcu.

Parkiramo se kod dvojice Marokanaca koji, pa se u Italiji sporazumevamo na francuskom koliko treba da platimo parking i kako funkcioniše sve. Njima drago zbog francuskog jer im engleski nije jača strana, meni drago što mogu malo da ga pričam, pa makar i u Palermu.

Krećemo žurno po mapi da tražimo uličice u kojima je pijaca i žurimo, u nadi da će biti bar pokoji zakasneli prodavac.

Ulice Palerma

Ulice Palerma

Već je odavno prošlo podne i oni na koje smo naišli se bave svim drugim samo ne prodajom, igraju šah, karte ili lenjo pakuju robu. Pijaca je po asortimanu slična našem Najlonu. Od korišćenog suđa, starog novca, poštanskih markica preko povrća i delikatesa Palerma.
Moram da se vratim na izgled centra grada, uličice koje presecaju jedna drugu bez reda i rasporeda. Građevine koje ne potiču iz istog vremena a naslanjaju se jedna na drugu kao sestra na sestru. Polu srušena zgrada daje oslonac potpuno novoj. Pojedine ulice su potpuno zatvorene zbog radova. Ni kroz jednu ne može da prođe automobil, samo peške,motor ili bicikli.

Grafit

Grafit

Ulična umetnost nagoveštava šarenolikost stanovništva, kao i jezici koji se na ulici mogu čuti. Zbog svog geografskog položaja i istorije Palermo je izvor multikulturne raznolikosti u svakoj svojoj pori.

Polako dolazimo do Fontane Pretoria, a zatim i do Piazza del Carmine.

Piazza

Piazza

Sedamo da se osvežimo u jednu od poslastičarnica u nizu, te planiramo dalji obilazak grada kad za susednim stolom čujemo slabiji srpsko-hrvatko-bosanski jezik. Nasmešimo se jedni drugima u znak raspoznavanja, malo proćaskamo i shvatimo to devojka živi u Palermu a roditelji su joj u poseti. Jedan od pokazatelja koliko je moguće u ovom gradu sresti bilo koju veru, naciju, koliko je moguće videti sve nijanse ljudske kože od tamno braon do izrazito bele. Ljudi su većinom nasmejani, prijateljski raspoloženi. Raspoloženi za pomoć, ako vam je potrebna.
I ovde kao i u drugim mestima, morate jesti onda kada je jelu vreme. Ručak se služi do pola 4, a večera od pola 6. Uspeli smo da pronađemo jedan restoran sa morskim specijalitetima koji radi po principu kantine dok ne posluže sve pripremljeno međutim već su im zalihe bile pri kraju kada smo došli. Nastavili smo šetnju dok ne dođe vreme večeri.

Delić atmosfere

Delić atmosfere

Obilazimo Katedralu koja je nastala na nekadašnjoj muslimanskoj bogomolji, što se svakako može videti i na samoj fasadi. Jedna od najvećih znamenitih zgrada sa četiri zvonika dominira okolinom. Prava lepotica.

Katedrala

Katedrala

U tom razgledanju pronalazimo i savršeno mesto za večeru i opuštanje uz čašu sicilijanskog domaćeg vina. Restoran koji po izgledu i usluzi može da stane rame uz rame sa vrsnim restoranima u Evropi, a verujem i šire. A bogami i po hrani. Nisam sigurna ali mislim da se restoran zove Aleksandar. Nalazi se na malom trgu koji je sa jedne strane okružen starim zgradama od kojih očekujete da će u svakom momentu da se sruče a sa druge gizdravim kućama novijeg datuma. Upravo to je Palermo, spoj novog i starog, tuđeg i domaćeg, hrišćanstva i islama, istoka i zapada.

Riba list

Riba list

Posle večere nastavljamo dalje da obiđemo pun krug, ukazuju nam se zgrade karakteristične kako za Siciliju tako i za Italiju sa nizom štrikova i veša na sve strane.

Zgrade Palerma

Zgrade Palerma

Toplota polako jednjava a mi želimo još da se popnemo do manastira koji je do pola u stenama, kažu da je odande pogled na grad najlepši, te polako krećemo. Kakav je put do gore nema potrebe da vam pričam, fotografija će sve reći a koliko je gužva na ulicama napomenuću naravno. Sa smenom noći i dana budi se drugačiji život u gradu. Užurbaniji. Kao da svi koji su do sada dremali izlaze napolje rešeni da odu na neko drugo mesto. Ako uzmemo u obzir i njihov stil vožnje karakterističan za Italiju dolazimo do toga da se lako mogu izgubiti živci. Zato, naoružavanje strpljenjem svakako nije na odmet.

Pogled sa puta za Santauario Santa Rosalia

Pogled sa puta za Santauario Santa Rosalia

Na žalost, manastir ima svoje „radno vreme“ pa u momentu kada smo se popeli do gore već ne radi. No, vredelo je puta. Pogled koji puca na Palermo je vredan svakog kilometra koji smo prošli. Luka, more,planine koje ga okružuju i dolina u kojoj leži, na oko mirno, pružaju veličanstven osećaj. A tu je i najlepši zalazak sunca koji sam ikad u životu videla.

Noć pada nad Palermo

Noć pada nad Palermo

U povratku vozimo se pored mora i opažam da postoji poseban noćni život koji Palermo vodi, buran, ispresecan zvukom motora i sirena, grajom sa ulica, muzikom koja dopire iz kafića. To nam ostaje za neki drugi put da ispitamo. Vraćamo se putem koji vodi preko Mesine, koji bi trebao duže da traje i da ima nekih 60 kilometara više u odnosu na onaj kojim smo došli. Brže smo stigli, ali sam već na pola puta zadremala opijena mirisima i lepotom jedinstvenog Palerma.

Dolina hramova – Sicilija

Razmišljam koji deo Sicilije sledeći da opišem i shvatam da nam je nedostajalo još nekih 15 dana da obiđemo sve ono što smo u početku želeli. Kada smo krenuli da planiramo put, iskreno, nisam bila sigurna da ćemo uspeti da vidimo ni ovoliko koliko jesmo za to malo dana što smo ih proveli na ovom prelepom ostrvu, najvećem na Mediteranu.
Dolina hramova je još na početku bila jedna od stvari koju ćemo sigurno obići, što bi se reklo must. Agrigento je njen predvodnik, tako da smo i njega stavili u istu turu.
Put od Catanie do Agrigenta je skoro skroz spojen autoputom pa se stiže lako i jednostavno. Predeli kroz koje prolazimo su prelepi, od kiše koja nas je ispratila i temperature koja je zahtevala duge pantalone na sredini puta nas dočekuje sunce i toplota. Izabrali smo nedelju pa su putevi bili relativno prazni. Nema puno turista, ali ni lokalnog stanovništva. Uz put se nižu maslinjaci, polja agruma i strnjišta. Boja trave već polako prelazi iz zelene u zlatnu, dok su reke jedva vidljive u plitkim koritima.

Predeli centralnog dela Sicilije

Predeli centralnog dela Sicilije

Agrigento se pojavljuje iza okuke, iznenada. Već se toliko naviknete na vijadukte koji se smenjuju jedan za drugim da ne očekujete iza sledećeg grad u svoj svojoj lepoti i veličini. Sigurno još manje očekujete da će vas vijadukt uvesti pored zgrada u srce Agrigenta. Na moju veliku žalost nisam spremila fotoaparat za takav doček, a vraćati se unazad zbog predela je bilo komplikovano. Široki autoput se pretvara u uzan put sa jedva dve trake koji vas svojim krivudanjem vodi ka Dolini hramova, turističkoj atrakciji koja uveliko utiče i na život u gradu. Obzirom da je bila nedelja i vreme ručka grad je dremkao u tišini i pustio nas brzo da idemo dalje.

Još od momenta kada se polako izvlačite iz grada ka obali naslućujete da se tamo nalazi nešto magično, na suncu čija toplota sada već dostiže onu tačku koja određuje razliku između toplog i neprijatnog. Parking ispred ostataka velelepne građevine je na pola puta da bude popunjen pa se uz malo muke smeštamo i krećemo u radoznalu turu. Nedeljom nije moguće ići u muzej koji se nalazi u sklopu Doline hramova i moram reći da mi je zbog toga iskreno žao. Cena ulaznice je 12 eura, a sa ulaskom u muzej 15, po osobi naravno. Prostor gde se nalaze hramovi je ograđen tako da se sačuva od neovlašćenog ulaska.

Pogled prema moru

Pogled prema moru

Mogla bih reći da me na prvi korak zemljište i vegetacija asocira, po malo, na pustinjske krajeve. Zemlja koja izgleda kao da se puši od prašine koja se podigne od turističkih ubrzanih koraka. Suv vazduh sa povremenim osećajem blizine mora, kaktusi na sve strane. Prilazimo prvom hramu, ujedno i najočuvanijem sa razjapljenim ustima kojih nismo ni svesni. Zagledamo te stubove, očekujemo da nam nešto šapnu, kako su tu dospeli i šta ih je održalo do sada u takvom stanju. Za hramove se veruje da su nastali od grčke ruke, tako da su brodovi s mora mogli da ih vide a i stanovnici pored obale, na bezbednoj udaljenosti bogova od svakodnevnih molbi skrušenih ljudi.

Najočuvaniji hram

Najočuvaniji hram u pozadini

Dolinu hramova čini niz četiri hrama, Zevsov koji je ujedno bio i najveći je sada u najgorem stanju, više se može naslutiti njegovo postojanje kroz kamenje koje leži bezbrižno okolo nekadašnjeg hrama, nego što se sa sigurnošću reći gde se tačno nalazio. Ostali su više manje još u stojećem položaju i mirno posmatraju okolinu i ljude koji su, prema njihovim merilima, prolazni. Ako ste bilo kada u životu pomislili da ste veličina, dobro je doći na ovakvo mesto te podsetiti se koliko je ljudski život mrva u odnosu na beskraj vremena i tačkica u odnosu na veličine prirode i tvorevine predaka.

Hram i Agrigento u pozadini

Hram i Agrigento u pozadini

Sada je put za obilazak svakog hrama jednostavniji jer su izgradili nadvožnjak preko puta pa ne morate izlaziti iz jednog dela da bi ste stigli do Zevsovog hrama. Svaki korak je interesantan, vodimo računa da primetimo detalje, osobenosti ovog mesta a pogled nas vuče prema moru jer je u neposrednoj blizini i boja je očaravajuća.

Pogled u daljinu

Pogled u daljinu

Ne možete a da se ne zapitate zašto baš tu? Odgovor su imali oni koji su hramove i podigli, a mi možemo da naslućujemo koliko su bogovi bili poštovani i kolike su bile žrtve da se podigne ovako velelepno zdanje.
Obzirom da je blizu niza odmarališta krcato je turistima sa svih strana sveta, srećemo većinu jezika Evrope, svi do jednog se dive i uživaju. Ako se umorite od silnog razgledanja i razmišljanja tu je i par kafića za kafu i predah, kao i toaleti ako telo odluči da ga nije briga za silne lepote i da ima druge prioritete.
Bez obzira na prašnjave cipele i duge pantalone koje nas dodatno greju odlučujemo da siđemo do mora i barem na tren urežemo te boje u koru mozga za neka kasnija razmišljanja i uzdisanja. Vozimo se oko 10 kilometara sa druge strane u odnosu na onu kojom smo stigli i pristajemo na prvom mogućem mestu gde se prstići mogu osoliti.

Južna strana Sicilijanske obale

Južna strana Sicilijanske obale

Uživamo još malo pored obale a zatim krećemo nazad, ka Cataniji. U glavi se roje pitanja i podpitanja, prepuštamo se maštanjima šta se sve dešavalo baš tu, koji su sve moreplovci čeznuli da vide vatre u hramovima, koliko reči molitve je izgovoreno na oltarima i kako je došlo do toga da se deo hramova uništi.

Nailazimo na vreme kakvo nas je i ispratilo, pa i na ovu prirodnu lepotu kojoj nikad nismo bili bliže.

Vrtlog

Vrtlog

Da li je vredelo prevaliti 200 kilometara u jednom pravcu zbog Doline hramova? I te kako!