Italija

Italija zemlja pesme, pizze i fudbala. Onako kako sam uspela da je doživim

Jedinstveni Palermo i najlepši zalazak sunca

Ako bih trebala da dam epitet Palermu koji će ga najtačnije opisati to bi svakako bilo drugačiji. U odnosu na šta, postavlja se pitanje? U odnosu na sve druge gradove koje sam imala priliku da obiđem. Kako drugačiji, možete pomisliti. Pokušaću da objasnim koliko god mi moje moći jednog putopisca početnika mogu dopustiti.
Dok smo došli do Palerma već je vreme našeg boravka na Siciliji bilo pri isteku. Dugo smo se dvoumili da li otići tamo ili na neko drugo, bliže, mesto. Vođeni tim da ćemo imati opet, nadamo se, priliku da boravimo na Siciliji rešili smo da zavirimo u glavni grad ostrva. Kao što se Beograd ne može obići za jedan dan, koliko smo mi imali, tako se sasvim sigurno ne može obići ni Palermo. Da ne spomenem to da smo pri samom izboru puta načinili grešku i rešili da idemo putem koji vodi sredinom ostrva, posmatrajući kilometražu i troškove i računajući da će nam to biti najbrži put. Od našeg mesta boravišta do Palerma je oko 300 km u jednom smeru, što je podrazumevalo oko 4 sata vožnje, prema našim procenama. Na pola puta smo shvatili da su radovi na putu u toku, te smo morali da skrenemo s puta i razgledamo okolna sela, što uopšte nije umanjilo uzbuđenje.

Gradić na vrhu planine

Gradić na vrhu planine

Na ovom delu smo iskusili sve krivine starih puteva, videli na daleko poznate None koje kupuju povrće iz malih trotočkaša, poput onih iz serije Mućki, sveže ubrano i lako dostupno da zadovolji prefinjena nepca Sicilijanaca. Tu smo videli cvetove bundeva koji će uskoro biti ispohovani i izneti na stolove kao delicija koja mi evo i sada, par meseci kasnije, budi glad.

Zbog naše mogućnosti da sve ovo vidimo, put se odužio i umesto izračunatih 4 sata trajao oko 5 i po sati. Samim tim smo bili uskraćeni za mogućnost lutanja pijacom u Palermu.
Parking smo jedva pronašli, em su jako čudno obeleženi, em ih nema dovoljno ako uzmemo u obzir broj stanovnika i turista. Bili smo zauzeti traženjem istog u blizini centra grada, tako da na samom ulasku nisam ni obraćala pažnju na građevine i ono što nas okružuje. Jedino čega ne možete a da ne budete svesni je luka pored koje vas vodi put. Na svako malo tu je po jedan veliki brod sa spratova toliko da vam se zavrti u glavi dok pokušavate da ih prebrojite a turisti kao mravi prelaze put i mile ka centru predvođeni zastavicom što se vijori na morskom povetarcu.

Parkiramo se kod dvojice Marokanaca koji, pa se u Italiji sporazumevamo na francuskom koliko treba da platimo parking i kako funkcioniše sve. Njima drago zbog francuskog jer im engleski nije jača strana, meni drago što mogu malo da ga pričam, pa makar i u Palermu.

Krećemo žurno po mapi da tražimo uličice u kojima je pijaca i žurimo, u nadi da će biti bar pokoji zakasneli prodavac.

Ulice Palerma

Ulice Palerma

Već je odavno prošlo podne i oni na koje smo naišli se bave svim drugim samo ne prodajom, igraju šah, karte ili lenjo pakuju robu. Pijaca je po asortimanu slična našem Najlonu. Od korišćenog suđa, starog novca, poštanskih markica preko povrća i delikatesa Palerma.
Moram da se vratim na izgled centra grada, uličice koje presecaju jedna drugu bez reda i rasporeda. Građevine koje ne potiču iz istog vremena a naslanjaju se jedna na drugu kao sestra na sestru. Polu srušena zgrada daje oslonac potpuno novoj. Pojedine ulice su potpuno zatvorene zbog radova. Ni kroz jednu ne može da prođe automobil, samo peške,motor ili bicikli.

Grafit

Grafit

Ulična umetnost nagoveštava šarenolikost stanovništva, kao i jezici koji se na ulici mogu čuti. Zbog svog geografskog položaja i istorije Palermo je izvor multikulturne raznolikosti u svakoj svojoj pori.

Polako dolazimo do Fontane Pretoria, a zatim i do Piazza del Carmine.

Piazza

Piazza

Sedamo da se osvežimo u jednu od poslastičarnica u nizu, te planiramo dalji obilazak grada kad za susednim stolom čujemo slabiji srpsko-hrvatko-bosanski jezik. Nasmešimo se jedni drugima u znak raspoznavanja, malo proćaskamo i shvatimo to devojka živi u Palermu a roditelji su joj u poseti. Jedan od pokazatelja koliko je moguće u ovom gradu sresti bilo koju veru, naciju, koliko je moguće videti sve nijanse ljudske kože od tamno braon do izrazito bele. Ljudi su većinom nasmejani, prijateljski raspoloženi. Raspoloženi za pomoć, ako vam je potrebna.
I ovde kao i u drugim mestima, morate jesti onda kada je jelu vreme. Ručak se služi do pola 4, a večera od pola 6. Uspeli smo da pronađemo jedan restoran sa morskim specijalitetima koji radi po principu kantine dok ne posluže sve pripremljeno međutim već su im zalihe bile pri kraju kada smo došli. Nastavili smo šetnju dok ne dođe vreme večeri.

Delić atmosfere

Delić atmosfere

Obilazimo Katedralu koja je nastala na nekadašnjoj muslimanskoj bogomolji, što se svakako može videti i na samoj fasadi. Jedna od najvećih znamenitih zgrada sa četiri zvonika dominira okolinom. Prava lepotica.

Katedrala

Katedrala

U tom razgledanju pronalazimo i savršeno mesto za večeru i opuštanje uz čašu sicilijanskog domaćeg vina. Restoran koji po izgledu i usluzi može da stane rame uz rame sa vrsnim restoranima u Evropi, a verujem i šire. A bogami i po hrani. Nisam sigurna ali mislim da se restoran zove Aleksandar. Nalazi se na malom trgu koji je sa jedne strane okružen starim zgradama od kojih očekujete da će u svakom momentu da se sruče a sa druge gizdravim kućama novijeg datuma. Upravo to je Palermo, spoj novog i starog, tuđeg i domaćeg, hrišćanstva i islama, istoka i zapada.

Riba list

Riba list

Posle večere nastavljamo dalje da obiđemo pun krug, ukazuju nam se zgrade karakteristične kako za Siciliju tako i za Italiju sa nizom štrikova i veša na sve strane.

Zgrade Palerma

Zgrade Palerma

Toplota polako jednjava a mi želimo još da se popnemo do manastira koji je do pola u stenama, kažu da je odande pogled na grad najlepši, te polako krećemo. Kakav je put do gore nema potrebe da vam pričam, fotografija će sve reći a koliko je gužva na ulicama napomenuću naravno. Sa smenom noći i dana budi se drugačiji život u gradu. Užurbaniji. Kao da svi koji su do sada dremali izlaze napolje rešeni da odu na neko drugo mesto. Ako uzmemo u obzir i njihov stil vožnje karakterističan za Italiju dolazimo do toga da se lako mogu izgubiti živci. Zato, naoružavanje strpljenjem svakako nije na odmet.

Pogled sa puta za Santauario Santa Rosalia

Pogled sa puta za Santauario Santa Rosalia

Na žalost, manastir ima svoje „radno vreme“ pa u momentu kada smo se popeli do gore već ne radi. No, vredelo je puta. Pogled koji puca na Palermo je vredan svakog kilometra koji smo prošli. Luka, more,planine koje ga okružuju i dolina u kojoj leži, na oko mirno, pružaju veličanstven osećaj. A tu je i najlepši zalazak sunca koji sam ikad u životu videla.

Noć pada nad Palermo

Noć pada nad Palermo

U povratku vozimo se pored mora i opažam da postoji poseban noćni život koji Palermo vodi, buran, ispresecan zvukom motora i sirena, grajom sa ulica, muzikom koja dopire iz kafića. To nam ostaje za neki drugi put da ispitamo. Vraćamo se putem koji vodi preko Mesine, koji bi trebao duže da traje i da ima nekih 60 kilometara više u odnosu na onaj kojim smo došli. Brže smo stigli, ali sam već na pola puta zadremala opijena mirisima i lepotom jedinstvenog Palerma.

Dolina hramova – Sicilija

Razmišljam koji deo Sicilije sledeći da opišem i shvatam da nam je nedostajalo još nekih 15 dana da obiđemo sve ono što smo u početku želeli. Kada smo krenuli da planiramo put, iskreno, nisam bila sigurna da ćemo uspeti da vidimo ni ovoliko koliko jesmo za to malo dana što smo ih proveli na ovom prelepom ostrvu, najvećem na Mediteranu.
Dolina hramova je još na početku bila jedna od stvari koju ćemo sigurno obići, što bi se reklo must. Agrigento je njen predvodnik, tako da smo i njega stavili u istu turu.
Put od Catanie do Agrigenta je skoro skroz spojen autoputom pa se stiže lako i jednostavno. Predeli kroz koje prolazimo su prelepi, od kiše koja nas je ispratila i temperature koja je zahtevala duge pantalone na sredini puta nas dočekuje sunce i toplota. Izabrali smo nedelju pa su putevi bili relativno prazni. Nema puno turista, ali ni lokalnog stanovništva. Uz put se nižu maslinjaci, polja agruma i strnjišta. Boja trave već polako prelazi iz zelene u zlatnu, dok su reke jedva vidljive u plitkim koritima.

Predeli centralnog dela Sicilije

Predeli centralnog dela Sicilije

Agrigento se pojavljuje iza okuke, iznenada. Već se toliko naviknete na vijadukte koji se smenjuju jedan za drugim da ne očekujete iza sledećeg grad u svoj svojoj lepoti i veličini. Sigurno još manje očekujete da će vas vijadukt uvesti pored zgrada u srce Agrigenta. Na moju veliku žalost nisam spremila fotoaparat za takav doček, a vraćati se unazad zbog predela je bilo komplikovano. Široki autoput se pretvara u uzan put sa jedva dve trake koji vas svojim krivudanjem vodi ka Dolini hramova, turističkoj atrakciji koja uveliko utiče i na život u gradu. Obzirom da je bila nedelja i vreme ručka grad je dremkao u tišini i pustio nas brzo da idemo dalje.

Još od momenta kada se polako izvlačite iz grada ka obali naslućujete da se tamo nalazi nešto magično, na suncu čija toplota sada već dostiže onu tačku koja određuje razliku između toplog i neprijatnog. Parking ispred ostataka velelepne građevine je na pola puta da bude popunjen pa se uz malo muke smeštamo i krećemo u radoznalu turu. Nedeljom nije moguće ići u muzej koji se nalazi u sklopu Doline hramova i moram reći da mi je zbog toga iskreno žao. Cena ulaznice je 12 eura, a sa ulaskom u muzej 15, po osobi naravno. Prostor gde se nalaze hramovi je ograđen tako da se sačuva od neovlašćenog ulaska.

Pogled prema moru

Pogled prema moru

Mogla bih reći da me na prvi korak zemljište i vegetacija asocira, po malo, na pustinjske krajeve. Zemlja koja izgleda kao da se puši od prašine koja se podigne od turističkih ubrzanih koraka. Suv vazduh sa povremenim osećajem blizine mora, kaktusi na sve strane. Prilazimo prvom hramu, ujedno i najočuvanijem sa razjapljenim ustima kojih nismo ni svesni. Zagledamo te stubove, očekujemo da nam nešto šapnu, kako su tu dospeli i šta ih je održalo do sada u takvom stanju. Za hramove se veruje da su nastali od grčke ruke, tako da su brodovi s mora mogli da ih vide a i stanovnici pored obale, na bezbednoj udaljenosti bogova od svakodnevnih molbi skrušenih ljudi.

Najočuvaniji hram

Najočuvaniji hram u pozadini

Dolinu hramova čini niz četiri hrama, Zevsov koji je ujedno bio i najveći je sada u najgorem stanju, više se može naslutiti njegovo postojanje kroz kamenje koje leži bezbrižno okolo nekadašnjeg hrama, nego što se sa sigurnošću reći gde se tačno nalazio. Ostali su više manje još u stojećem položaju i mirno posmatraju okolinu i ljude koji su, prema njihovim merilima, prolazni. Ako ste bilo kada u životu pomislili da ste veličina, dobro je doći na ovakvo mesto te podsetiti se koliko je ljudski život mrva u odnosu na beskraj vremena i tačkica u odnosu na veličine prirode i tvorevine predaka.

Hram i Agrigento u pozadini

Hram i Agrigento u pozadini

Sada je put za obilazak svakog hrama jednostavniji jer su izgradili nadvožnjak preko puta pa ne morate izlaziti iz jednog dela da bi ste stigli do Zevsovog hrama. Svaki korak je interesantan, vodimo računa da primetimo detalje, osobenosti ovog mesta a pogled nas vuče prema moru jer je u neposrednoj blizini i boja je očaravajuća.

Pogled u daljinu

Pogled u daljinu

Ne možete a da se ne zapitate zašto baš tu? Odgovor su imali oni koji su hramove i podigli, a mi možemo da naslućujemo koliko su bogovi bili poštovani i kolike su bile žrtve da se podigne ovako velelepno zdanje.
Obzirom da je blizu niza odmarališta krcato je turistima sa svih strana sveta, srećemo većinu jezika Evrope, svi do jednog se dive i uživaju. Ako se umorite od silnog razgledanja i razmišljanja tu je i par kafića za kafu i predah, kao i toaleti ako telo odluči da ga nije briga za silne lepote i da ima druge prioritete.
Bez obzira na prašnjave cipele i duge pantalone koje nas dodatno greju odlučujemo da siđemo do mora i barem na tren urežemo te boje u koru mozga za neka kasnija razmišljanja i uzdisanja. Vozimo se oko 10 kilometara sa druge strane u odnosu na onu kojom smo stigli i pristajemo na prvom mogućem mestu gde se prstići mogu osoliti.

Južna strana Sicilijanske obale

Južna strana Sicilijanske obale

Uživamo još malo pored obale a zatim krećemo nazad, ka Cataniji. U glavi se roje pitanja i podpitanja, prepuštamo se maštanjima šta se sve dešavalo baš tu, koji su sve moreplovci čeznuli da vide vatre u hramovima, koliko reči molitve je izgovoreno na oltarima i kako je došlo do toga da se deo hramova uništi.

Nailazimo na vreme kakvo nas je i ispratilo, pa i na ovu prirodnu lepotu kojoj nikad nismo bili bliže.

Vrtlog

Vrtlog

Da li je vredelo prevaliti 200 kilometara u jednom pravcu zbog Doline hramova? I te kako!

Veličanstvena Etna

U momentu našeg pristanka u Mesinu već se polako spuštala noć na Siciliju. Iskreno kada sam videla koliko je kopno udaljeno od ostrva zapitala sam se zašto nisu napravili most, već nas muče sa ukrcavanjem na feri i čekanjem. Kasnije sam pročitala negde u novinama da su u dva navrata pokušali da pristupe izgradnji međutim potrebna je ogromna svota novca (nisam zapamtila koliko ima nula) da bi tako nešto bilo moguće, pa je jedini način i dalje feri. Dakle, dok smo se iskrcali bila je već noć, a mi umorni od puta i pomalo ošamućeni od okretanja glave na sve strane ne bi li upili sve moguće oko nas. Uz navigaciju i čudne znake uspeli smo da se uključimo na autoput ka konačnom odredištu i dok je Mrgud gledao gde vozi ja sam zvernjala okolo kao inače. Iza neke od okuka nas je dočekala svetlost koja je izgledala kao brdo lampiona koji se spuštaju niz neki čudan put. Prvo što mi je palo na pamet je da je u toku neka festa i zato su ukrasili put. Promrmljala sam nešto u tom fazonu i nastavili smo dalje. U međuvremenu se svetlost gubila i pojavljivala a ja čudila. Sve do momenta dok se nismo smestili u našu kuću za narednih par dana i izašli na terasu. Kako smo kročili napolje i okrenuli se ka zapadu tako sam uklavirila da je to lava iz Etne. Znali smo da nam je smeštaj u blizini, ali se nismo nadali da ćemo imati privilegiju da budemo u blizini kad odluči da je dosta čuvala u sebi tu vrelu masu.

erupcija

erupcija

Naravno da smo odlučili još na samom početku putovanja da ćemo je obići pa ne makar samo nju videli. E sad, pošto smo se pakovali dan posle svadbe, u 10 h uveče ja o tome nisam nikako razmišljala. Došli smo do problema da treba da se popnemo na 3000 metara nadmorske visine bez debelih jakni, pa smo tako tražili da taj dan kad krenemo gore bude koliko-toliko topao i sunčan. Ustali, doručkovali dobro, spakovali sve što imamo dugih rukava kod sebe ( što i nije bilo bog zna šta) i krenuli.

Etna park

Etna park

Odlučili smo da se popnemo kolima dokle god nam je to bezbedno i moguće, prema uputstvima pronađenim na internetu to bi bilo nekih 2000 metara nadmorske visine. Put do gore je predivan. Prvo krećete kroz naseljena mesta, gde se ne vidi ni trag vulkana. Zatim tu su prelepe šume i miris proleća koji vam ni jednog momenta ne govori o onom što vas čeka. Krivina po krivina dolazite do predela koji jasno pokazuju da je lava napravila sebi put na svakom mestu koje joj se dopalo. Zatim, iz bezveze, tu je kuća. Logika je da niko sigurno ne bi napravio vikendicu na ovakvom mestu?! Međutim, logika nema nikakve veze sa kućicama koje su nikle na mestima gde je lava nedavno tekla. One su tu. Okoliš vam govori da ste sve bliže kraterima. Kamenje je oštro, zeleniša je sve manje. Stižemo do parkinga, sunačno je i mirno vreme. Dok se Mrgud parkira ja letim do štanda gde se prodaje med sa Etne. Ukusi su fenomenalni i što ih više probam više mi se dopadaju. Med sa borovnicom, sa orasima, sa ukusom jagode, medni namaz sa pistaćima. Ma, šta ti padne na pamet. Krenula sam od jednog a završila sa toliko da mi je torba bila preteška.
Do 2500 metara morate se popeti žičarom ili peške. Mi smo se odlučili za žičaru jer je pešačka „staza“ previše strma i stvarno nam je delovalo kao nemoguć uspon. Cena prvog dela ture je 30 eura po osobi. Nije malo, ali jednom smo tu. Ceo obilazak sa iznajmljivanjem džipa do odlaska na vrh je 62 eura po osobi. Mi se junačimo i jedan deo planiramo sami da pređemo.

Žičara do 2500 metara

Žičara do 2500 metara

Prvo, ako se bojite visine ni slučajno ne sedajte u to malo čudo. Drugo i ako se ne bojite, neće vam biti sve jedno. Žičara je tako napravljena da ima senzore tako da kada se previše zaljulja na putu do gore samo stane. I vi tako visite i visite. Osećaj nije nikako prijatan, jer sediš i ne možeš apsolutno ništa da uradiš čak i ako nešto krene po zlu. Najbolje je da uopšte ne razmišljate o tome, već o lepoti prizora koji se pruža pred vama.

Stižemo polako do stanice, gde ujedno možete da popijete kafu sa pogledom na Etnu, pojedete nešto. Cene su naravno jače nego na „ravnom“ ali kad ste već tu… Za one koji su krenuli opremljeni kao mi tu su jakne za iznajmljivanje i ešarpe. Vidite, ja sam se čudila: kao ljudi pa maj je mesec, jeste ludi, šta će vam debela jakna?! ispalo je da nisam baš obaveštena.
Mi smo odmah krenuli dalje. Nećemo mi da dajemo pare, da nas deru, mi ćemo dalje peške! Jeste, mi smo jaki!

Put ka vrhu

Put ka vrhu

I tako, totalno ne spremni za ono što nas čeka izlazimo iz te stanice napolje. Vetar duva brzinom, pa ne znam, čini mi se brzinom svetlosti.To je kao ona najgora vojvođanska košava što duva kroz kosti pa jedno 20 puta gore. Ja ujutru oprala kosu.Ne čujem sama sebe šta mislim a ne šta pričam. Imam osećaj da mi duva kroz uši, ali mi nastavljamo dalje. Sneg je još vidljiv na sve strane. Temeratura je na nekih 10 stepeni niža nego na parkingu.

Vetar u kosi

Vetar u kosi

Ako hoću nešto da kažem usta mi se napune te prašine koja ima ukus pepela i sve nam škirpi pod zubima. Ali! Hodamo i dalje! Sve se tešimo nema još puno, ma vidiš ima još ljudi koji hodaju. Gledam ja njih, gledaju oni nas. Svi opremljeni, debele jakne, čizme za hodanje, voda, šalevi. Još malo, govorim sebi, izdrži Mirjana nisi od pekmeza.
I tako, sve dok nisam videla gde ode džip sa ljudima koji su u startu rešili da plate punu kartu. Kad sam to videla kapitulacija je bila potpisana. Ne mogu, aman, ne mogu više da izdržim da mi duva kroz uši. Idemo nazad!
Polako, korak po korak, ali mnogo brže nego gore, stigosmo nazad u stanicu. Lepo ko ljudi da popijemo kafu i da se zgrejemo. Nek košta šta košta! I da su rekli 30 evra kafa ja bi rekla može, daj samo da ne crknem sad odmah. I da jedem isto! I vode da sperem zube!

Čudne kobasice i pohovani pirinač

Čudne kobasice i pohovani pirinač

Srknuli kafu, malo se okrepili i sad nam već đavo mira ne daje. Hoćemo skroz do gore kad smo već tu? Da platimo i ostale novce? Da platimo! Samo da napomenem ovde, plaća se i vodič i to 9 eura, čiju ulogu osim da izigrava pastira i skupi ovčice tj. nas tamo po onim kraterima ne viđoh. Čovek je prozborio dve rečenice na engleskom i pet na francuskom, sreća pa naklapam francuski.
Elem, pojednosmo i popismo za 5 minuta sve, stpasmo se u taj džip (mini bus sa točkovima kao za traktor) i krenusmo gore, ovaj put lepo ko ljudi na toplom i zaštićeni od vetra, tako sam mislila dok nismo stigli do cilja. Uz put sam shvatila što košta sve ovo, pa da smo još 5 dana išli ne bi stigli sa našom opremom!

Pogled sa kratera

Pogled sa kratera

Dočeka nas tamo taj gospodin vodič i kaže: Uzbrdo! Hajde, šta ćemo, kad smo već tu… Korak po korak, popesmo se na vrh kratera koji je bio aktivan 2012. godine. Saznali smo i da je Etna počela ponovo sa erupcijama taman koji dan pre nego što smo stigli i da je danas mirna. Nismo mogli da vidimo taj zadnji krater jer je bilo oblačno i to nam je stvarno žao. Saznali smo i da kad je erupcija ne vode ture, previše je opasno. Takođe da se ne preporučuje odlazak ljudima koji imaju problema sa disajnim putevima i srcem. U međuvremenu smo saznali i da vetar može još jače da duva nego dole! Ja nisam baš mršava žena, ali toliko su jaki naleti da sam bukvalno imala utisak da će me odneti. Suze same iz očiju idu, kosa ne znam gde počinje a gde se završava. Uši nemam.Dok ne nađoh kamen, tu sam se šćućurila i malo odmorila, prikupila snagu za silazak.

Jedini kamen

Jedini kamen

Vratili smo se sa osmehom od uva do uva! Srećni, presrećni! Ipak je vredelo i novce i muku. Ako vam se ikad ukaže prilika idite obavezno, iskustvo vredi svakog evrića, svakog nanosa vetra i sve muke! I obavezno ponesite debelu jaknu i šal. I uživajte bar upola kao mi i biće vam prelepo!