Arhiva

Slobodno uđite. Tekstovi nastali u vremenu kada sam tek otkrivala značenje bloga i priključivala se malim koracima blogosferi.

Zapošljavanje osoba sa invaliditetom

Danas mi je više stvari bilo na umu da napišem,inspiracije ne manjka ali mislim da ova tema ima prioritet.

 

Da počnem od početka ili od kraja… Ovako,kao što su mnogi od vas upoznati donešen je Zakon po kom bi svako preduzeće na određen broj zaposlenih trebalo da zapošljava određen broj osoba sa invaliditetom. Odnos 50 na prema ,odnosno od 20 do 49 zaposlenih 1 osoba sa invaliditetom, od 50 do 100 zaposlenih 2 i tako dalje…

Zakon postoji,onaj ko ga ne poštuje plaća penale državi i to iskreno rečeno nije u pitanju mala svota novca.

Zakon je tu i treba ga sprovesti u delo.Tu su i mere koje se sprovode ako se zakon krši.

Sve je tu i sve deluje idealno.

E sad, radeći sa ljudima koji jesu oni na koje se ovaj Zakon odnosi i koje bi trebao da zaštiti i da im pomogne dolazim do neke mnogo drugačije slike,do slike realnosti.

Da ne bih odlazila u širinu probaću da po tačkama navedem razloge zašto je realnost drugačija.

1. Ne želimo da zaposlimo osobu sa invaliditetom radije ćemo da plaćamo penale.

Razlozi za ovakve izjave mogu biti raznoliki počevši od toga što je poslodavac u obavezi da zaposlenoj OSI (osobi sa invaliditetom) omogući pristup ranom mestu što vrlo često podrazumeva menjanje prostorija,WCa i slično,izgradnju rampe na ulasku itd, do onog po meni,veoma sebičnog i žalosnog objašnjenja,ne želimo da nam smeta neko ko je u kolicima (a verujte ima ovoga veoma mnogo).

2. Zvanično ćemo zaposliti OSI ali neka radi kod kuće (ili neka sedi kući i ništa ne radi).

Ovo je ono što onaj životni,društveni deo ljudskog bića pogađa u srž.Stav poput ovog dovodi do toga da se OSI oseća još beskorisnije i isključenije iz društvenih tokova i gubi i ono malo volje za normalnim životom koju ima.

3. Nema obučenih kadrova OSI na Nacionalnoj službi za zapošljavanje (naravno kadar koji odgovara poslodavcu)

Ovo je najjednostavniji način da se nekog otarasite,bilo da je OSI ili ne.Ovo je delimično istina koja je prouzrokovana prethodnim godinama nemara za sve one koji su na bilo koji način hendikepirani.Nisu postojale škole prilagođene,nisu postojali fakulteti,kursevi,zanati.Rešenje za ovo postoji i stvari se polako menjaju no doćićemo i na tu temu nekad.

4. OSI nisu zainteresovane za posao.

E vidite,ovde postoje dve strane medalje.

Naravno da nisu zainteresovane jer nisu u mogućnosti da „skoknu po burek“,nisu u mogućnosti da budu „ukras“ (ovde mislim na lepojke sa dugim nogama do vrata čije je to zanimanje),nisu u mogućnosti da bez nečije pomoći skoknu do pošte,banke i slično.

Međutim jesu u mogućnosti mnogo toga drugog : da daju veoma dobre ideje,da koordiniraju izradom nečega,da budu sjajni daktilografi,prevodioci,učitelji,programeri i mnogo toga još.

Druga strana medalje je sledeća: osobe sa invaliditetom su osobe koje manje više žive i kreću se u ustaljenim krugovima ljudi,oni su (većino) navikli da žive od onoga što dobijaju od države kao neku vrstu nadoknade za njihov invaliditet ( mada,po meni to nema cenu),oni su navikli da dobiju sigurnu svotu novca svakog meseca u vidu tuđe nege i pomoći ili penzije (ko je imao i malo staža) itd.Uzimajući u obzir u kakvom društvu i državi živimo da li možete da objasnite nekom da je za njega dobro da sada pauzira tu neku penziju i počne da radi tamo gde će ga i dalje svi gledati kao osmo svetsko čudo, da je za njega to dobro jer će mu(joj) uvećati penziju koju je do sada dobijao(la) .

Probajte to da uradite za nekoga koga poznajete a da je OSI,probajte samo da mu obajsnite da postoje programi prekvalifikacije i obuke,edukacije i da on ili ona mogu da rade.

Neka svako od nas to uradi za jednu osobu sa invaliditetom.Samo za jednu.

Razloga za lošu realizaciju Zakona o zapošljavanju osoba sa invaliditetom ima još mnogo.

Što bi rekla Sandra Zmua , ja sam samo zagrebala po površini,a vi pa…. Mislite o tome.

 

Napisano i objavljeno 04.03.2012.

 

Problem je i dalje aktuelan, napredka ima samo na papiru i that is it.

Iz prve ruke – šta se desi kad odeš na razgovor za posao loše pripremljen/na?!

Ovih dana se nalazim u nekom prostoru između odbrane master rada i traženja posla,a naravno kao i svaki sudent u Srbiji radim sve što se raditi može i zahvaljujući svemu ovome dolazim u situaciju da posle posla od 7 do 14 h odlazim na razgovor za neki drugi posao u 15 h.

Ne bih želela da imenujem kompaniju u koju sam išla da „tražim“ posao,reći ću samo da je veoma poznata,sa veoma lepom zgradom u centru našeg grada i naravno da više nije u vlasništvu našeg naroda,već je privatizacijom otišla u ruke inostranih investitora,što podrazumeva razgovor na engleskom jeziku.

Ono što je takođe veoma bitno napomenuti je da je taj dan napolju bilo oko 37 stepeni i da je gorelo sve bukvalno. Ja posle onog mog osmočasovnog posla krećem peške (velika greška) do mesta gde ću obaviti razgovor.Obukla sam se pristojno što po meni podrazumeva košulju i pantalone,zatvorene cipele,urednu kosu i diskretnu šminku (šminka -opet greška – otopila sam se do cilja).Moram samo da napomenem da sam na ovaj razgovor otišla po preporuci (ne vezi) i da nemam pojma sa kim tačno treba da razgovaram (opet greška) jer mi niko nije rekao,a ja ludača nisam ni pitala.

Kao što ste do sada primetili napravih ja već u startu grešaka dosta.

Došla sam na vreme i pre vremena. Udjoh unutra da ne umrem na suncu i da sačekam gospodina koji je sa mnom trebao da prisustvuje razgovoru za posao,on bi trebao da bude moj nadredjeni,čije ime znam a prezime sam zaboravila (opet greška) jer svaki put kada me pozove predstavi se imenom,bez prezimena,a ja imam jako lošu memoriju po pitanju imena i prezimena,lik uvek zapamtim a ime nikad (na ovom ću poraditi to je sigurno). Dodje gospodin i krenusmo u kancelariju gde treba da sačekamo izvesnog gospodina br. 2 koji će biti presudan za ovaj intervju. Gospodin broj 2 je u gužvi i kasni,prodje 3… 3 i 15,ništa… 3 i 30 ništa… 3 i 40 eto njega,izvinuo se što kasni,ma opušteno ja samo imam zakazano kod zubara u 17 h a malo sam se i ulepila pa bih ono bar da operem zube pre zubara.

Krenusmo svi zajdeno ka kancelariji gde će se obaviti ispitivanje (tako sam se osećala) kad ono tamo prava aristokratska kancelarija (nas na faksu učili da tako izgledaju kancelarije kad kompanija uđe u aristokratsku fazu životnog ciklusa. Tepisi vuneni Dijana Stara Pazova,nije reklama,samo pretpostavka,lakirani sto od punog drveta jedno 5 metara dug,fotelje haos ludilo.

Ja sedoh na prvu stolicu do vrata,nas tako učili da je po bontonu osim u slučaju ako ti ne ponude drugo mesto,kad dolaziš negde prvi put sedneš najbliže vratima (ako niste znali) ja lepo sela uspravno,on (gospodin 2. se zavalio). Krenu tu ispitivanje svojim uobičajenim tokom sa standardnim pitanjem „Kažite nam nešto o sebi“ o naravno nije bio problem,mogu ja o sebi da pričaaaaaam i pričaaaaam,al ne volim,no dobro. E sad tu do izražaja dolazi još jedna u nizu grešaka nisam ponela svoj CV na engleskom,odnosno nisam ponela nikakav CV.Ne zato što ja ne znam da treba da ponesem nego zato što sam dan ranije kada su me pozvali da mi saopšte da će razgovor biti „Sutra u 3“ pitala da li ja treba da se pripremim na bilo koji način i kakav će to razgovor biti moj budući nadređeni je rekao „Ma kakvi,to je opušten razgovor,samo da te upozna,čista formalnost“ Ok,mene su učili da verujem ljudima dok se suprotno ne dokaže,te ja tako poverovah (opet greška). Verujte mi uvek,ali UVEK sa sobom nosite svoj CV. Što bi rekle ove iz Top Modela bez buka,štikli i veša neutralne boje nikud,e to vam je to!

Ajd,sad šta da se radi,pričam ja tu ko navijena,sve do momenta dok gospodinu 2 nije palo na pamet da mi da kejs. Ili što bi mi rekli zadatak,kuku lele! Pa gde zadatak,pa ja nisam u stanju dva i dva da saberem posle osmočasovnog brbljanja i 30 minutnog hoda po vrelini.

Period izmedju postavljanja zadataka i mog kapiranja šta treba stvarno da uradim je poootraaaajaaaao,ali stvarno. Meni se čini da je trajao 2 i po sata. Joj glavo plava,pa obruka se na sva usta. Fora je u tome što sam i sama bila u prilici da budem na intervjuima za posao sa poslodavčeve strane i znam kako to loše izgleda kad se pogubite na najjdenostavnijem mogućem zadatku,odnosno ne da je fora u tome nego mi je to još donelo dodatnu nervozu.

Dođoh ja do željenog rešenja,ali o tada gospodin 2 je već maltene ležao u onoj fotelji,došlo mi da mu kažem „Ako ste umorni možemo mi i sutra nastaviti“ . Aman ljudi možda sam ja blesava,ali nije to profesionalno,pokazao mi šta misli o meni i o tom razgovoru za posao,samo što nije zaspao. Međutim,ne lezi vraže,skrenušmo mi na drugu temu kad gospođici meni iz usta,ja stvarno ne znam kako,izlete ime mog budućeg nadređenog,bez prezimena.Uffffff! JOooj! Obrukah se totalno! Pogleda me gospodin 2 kao da sam poubijala sve žive u zgradi.E pa draga moja,mislim se lepo si se se sredila. Brzinom svetlosti ja tu nastavih njemu da objašnjavam zašto sam idealan kandidat za poziciju (mada realno u očima mu vidim da džabe pričam) kad postavi on meni jedino pitanje na koje sam odgovorila bez razmišljanja ko iz topa,jer na žalost ne znam da lažem. „Na osnovu ovog intervjua da li bi ste vi sebe zaposlili?“ pita, ja „NE!“. Mislim da se malko nasmejao ili mi se bar učinilo. Što? E pa zato što ne bih,ali stvarno ne bih.

Prema tome da vam dam par saveta,ovako iz prve ruke :

 

1. Nikad,nikud ali NIKAD bez CVija.

2. Kad krenete na razgovor uskladite osim garderobe i mozak sa sobom.

3. Viziti karte uvek pri ruci (vaše naravno)

4. Nikada umorni na razgovor,čak i kada mislite da nije težak/bitan i sl.

5. Uvek ali obavezno uvek se pripremite za razgovor,pogotovo ako idete preko nekoga,da ne      obrukate sebe i njega

6. Ako imate insajderske informacije iz neke kompanije ne obraćajte baš previše pažnje na          njih,možda potiču od glasina.Oslonite se na ono što nađete na netu,to je mnogo bolje.

Da vam kažem,kada sam izašla napolje bila sam jako besna i umorna.45 minuta razgovora još na jeziku koji vam nije maternji. Dduše otišlasam pravac kod zubara pa su me anestezirali te mi bilo svejedno što u međuvremenu nisam stigla da se situširam i što sam ispala nedaj bože nikom budala.

Kad već imate priliku,učite na mojim greškama i sretno! 🙂 http://www.youtube.com/v/0p_A2P_uvzc

Napisano i objavljeno 25.06.2011.

 

BTW, sad kad čitam valjam se od smeha. Svašta čovek nauči u toku samo jedne i po godine.

Svako ima bar jednog Nika, ali ga ne primećuje!

 

Čekala sam pravi momenat za ovaj tekst već neko vreme. Danas je taj momenat.

Srbija je totalno odlepila za Nikom ovih dana, jedni su grabili karte i knjige i jurili da slušaju šta će to toliko pametno da kaže ovaj mladić, a drugi su opet, bili oštro protiv i smatrali da je baš bljak i fuj. Trudila sam se da ne komentarišem, dok se malo ne slegne prašina. Slegla se, te baš zato želim da vam kažem koju, pametnu nadam se.

Mislim da  sam do sada jednom, eventualno dva puta napisala da u mom životu postoji jedna jako bitna osoba koja je osoba sa invaliditetom ili ako vise volite osoba sa posebnim potrebama. Moj Tata, moj drug i moj oslonac.

Nesrećnom igrom sudbine on je nastradao 10 dana posle mog četvrtog rodjendana, 1987. godine, 30. aprila tačno na njegov rodjendan. Ne želim da zalazim u detalje nesreće,  u celoj priči najbitnija stvar je da je izvukao živu glavu, ali kičma baš nije prošla toliko dobro. Ja sam još uvek bila mala i nesvesna šta se dešava, sećam se samo moje sestre, tada jedanaestogidišnjakinje, koja ulazi u kuću i vrišti. To je moje jedino sećanje na taj momenat.

Posle toga sećam se da dugo nije bio kući, da je mama jako smršala i da je puno pušila i često bila van kuće. Sećam se da mi je jako nedostajao jer ga dugo nismo viđali. Sećam se konstantnih odlazaka u bolnice, banje i borbe moje majke što sa poslom, nama i konstantnom brigom oko Tate.

Sećam se i kada je došao kući posle svih tih lečenja. Bio je mršav, bio je svoja senka.

Sećam se koliko sam bila srećna što je tu.

Kada si klinac neke stvari ti se podrazumevaju, meni se podrazumevalo da je moj tata u invalidskim kolicima. Meni se podrazumevalo da je to tako i da tu nema ništa loše, kao i da svi misle tako.

Komšije su ga gledale sa čuđenjem, tada je u našem mestu jedina osoba sa invaliditetom koja koristi kolica bio on. Njegove do jučerašnje kolege nisu želele da se on vrati na posao, iako je on to želeo. Ne sećam se da li ga je to povređivalo, ali verujem da jeste. Ne mogu da zamislim šta je sestra prolazila u školi, nije nikad ništa rekla, a ja sam bila i dalje mala.

Tata je bio bolje i pokušavao je da uz pomoć ortopedskih pomagala prohoda, međutim jednog dana je  pao i mislim da je upravo taj dan shvatio da su kolica neizbežna i da će biti sastavni deo njegovog života ubuduće.

Ustao je i nastavio da živi. Znao je da smo nas dve male i da je pred njim i mamom sve ono što čeka i druge roditelje dve maloletne devojčice.

Ustao je i okrenuo se poslu. Inače uvek je imao vešte ruke, radio po više poslova, samo je skupio snagu i nastavio u istom maniru.

Došao je momenat kada postajem đak prvak. Svečani prijem nas prvačića, moj tata nije bio na priredbi, nije moga da uđe. Mama je bila tu i ja sam bila jako srećna. Znala sam da je Tata ponosan na mene jer krećem u školicu. Krenulo je gradivo, slova, brojevi, a ujedno su krenule i dečije pakosti.

Tvoj tata je bogalj, tvoj tata je ovo, tvoj tata je ono. Nisam htela da ih čujem, ali jesam. A ja sam bila ona jača od nas dve (mene i sestre)  i ne mogu da zamislim uopšte kako je njoj bilo.

neke od tatinih medalja

neke od tatinih medalja

Bila sam odličan učenik, nisam se razlikovala od druge dece,to su bile ratne godine, a ja sam imala sve što mi treba, odeću, obuću, nove knjige, sveske, pribor, svoj sto za pisanje. Mnoge moje drugarice to sve nisu imale. Ali ja sam i dalje bila „gora“ od njih jer je moj otac u kolicima. To se provlačilo kroz sva 4 razreda, sećam se da sam se jednom i potukla sa svojom tadašnjom najboljom drugaricom jer je nešto prokomentarisala za Tatu. Sada kad razmišljam o svemu tome pitam se samo kako je sve to uticalo na sestru? Tada je već bila tinejdžerka.

Tata je veći deo ovih godina provodio na putu, tada nije bilo mobilnih, radio je toliko da ga nekada nismo vidjali po nedelju dana, javljao se kad je mogao da znamo da je sve ok. Sećam se momenata kada je dolazio kući i uvek nam donosio sve što nam treba, mama i on su se uvek dogovarali oko prioriteta kada smo nas dve u pitanju.

Sestra je otišla da se školuje u Novi Sad, gimnazija Isidora Sekulić, koja i danas važi za fensi gimnaziju, isto je bilo i tada. Roditelji su davali sve od sebe da se ne razlikuje. Imala je sve što joj je potrebno. Nije to bilo lako, pored nje su bila deca doktor, advokata, deca izbeglih mafijaša koja su živela u domovima a vozila džipove. Oni su davali sve od sebe. Nije to bilo lako.

Ja sam i dalje imala sve što mi treba. Moji roditelji su me učili da nije sramota raditi, da nije sramota nemati, da se drugima zbog toga ne treba rugati. Moja divna Majka se trudila da nam usadi prave vrednosti, da nas nauči da volimo knjige, da volimo životinje, ljude, da budemo vredne i da volimo život. Tata je bio tu da bude Tata. Tata dveju maloletnih kćeri.

U međuvremenu smo porasle, ja sam već uveliko radila sa njim, trgovala, učila kolika je vrednost novca kada ga sam zaradiš, sestra se školovala, pomagala kad je mogla, upisala fakultet. Tata je počeo da se bavi sportom, košarkom prvo, pa zatim i drugim stvarima. Mama je radila svoj posao, radila je kod kuće, radila je u bašti. I mi smo radili u bašti, ja sam bila dežurna kod kuće kada svi nisu tu. Naučila da kuvam u četvrtom razredu osnovne, naučila da trgujem pre nego što sam naučila da sabiram, navikla da je imam sve što mi treba.

Zadirkivanja u školi su se samo smanjila, nikako prestala. Ali sa više zadirkivanja ja sam bila sve ponosnija što je moj Tata baš takav kakav jeste. Što je to MOJ TATA. Što je moj Tata sposoban i ne posustaje. Što imam krov nad glavom, čitavu porodicu, što moji roditelji pomažu svima kojima su mogli da pomognu.

Sada kada pogledam u prošlost, shvatam koliko je i Mama bila jaka, koliko je snage trebalo da se sve to pregura. Kada je Tata nastaradao imao je 36 godina a mama 31. Ja sada imam 29.

Vreme je jurilo, moj Tata je i dalje radio, vukao, borio se za nas, najviše. Polako su stekli kuću, kola, baštu, jedno po jedno. Stekli su svoje carstvo.

Došlo je do moje srednje škole, sada već me nije bilo briga ko će šta da kaže, ja sam znala ko sam i šta sam, koliko vredim i kakva sam. Odrastala sam polako.

Išla sam na svaku ekskurziju, u osnovnoj školi jedna mi je promakla i to zato što nisam popravila ocene kao što sam obećala da hoću, ali nije bilo traumatično jer su moji vršnjaci išli da vide pećine a ja sam išla u Mađarsku, da se malo ponovim.

Išla sam i na sve ekskurzije u srednjoj školi. Sestra se i dalje školovala u Novom Sadu.

Došlo je doba da se upiše fakultet, nisam bila ograničena ni  jednom pogledu. Sama sam napravila pauzu jer sam odabrala pogrešan, tri godine sam radila rame uz rame sa roditeljima. Sa devetnaest sam imala Flekicu (jugo 45 star koliko i ja) i radila. Moji roditelji su podržavali moje izbore.

Čestitanje na diplomskom

Čestitanje na diplomskom

Ko je ponosniji od Njega i Mame na moju diplomu?

Moj Tata se i dalje bavio sportom, išao na takmičenja, išao na pecanje u čamcu koji su on i mama napravili. Moj Tata je i dalje bio tu za mene. Moj tata je moj drug, moj oslonac, moja podrška uvek. Kada sam imala problema, bilo da su vezani za ljubav, školu ili šta god ja sam odlazila njemu i mami, oni su ti koji su me najbolje poznavali i oni su ti koji su me naučili svemu, oni su ti koji su mi uvek stavljali do znanja da su tu za mene.

Meni ne treba Nik da mi kaže da je u životu sve moguće, ja imam svog Nika, ja imam svog Tatu. Imam svoju porodicu.

Imate i vi svoju, to je najveće blago na svetu.Okrenite se oko sebe i videćete barem jednog Nika negde oko vas. Ako i dalje mislite da su ljudi koji imaju neku vrstu invaliditeta hendikepirani, ako i dalje mislite da su gori od vas, da su slabiji od vas, onda vam ni jedan Nik ne može pomoći.

Ako sam nešto naučila u životu to je da ne ocenjujem ljude na prvi pogled. Nikada, ama baš nikad. Mi ne znamo šta se krije iza te „fasade“.

Svaka osoba koja je upoznala mog tatu kaže da je poslednja stvar koju kod njega primete to da sedi u invalidskim kolicima.

Iskreno, ne postoji ljudi na ovom svetu na koje sam više ponosna od moje porodice. Jednostavno ne postoje. Pregurali smo svašta preko naših leđa i dalje smo to mi, sa svim našim manama i vrlinama. Moji roditelji su u braku 37 godina. Neka mi sad neko kaže da je nemoguće sačuvati brak, jeste onda kada to ne želiš.

Presrećni

Presrećni


Moj „Nik“ me zove, odoh sada. Pronađite i vi svog Nika.