Arhiva

Slobodno uđite. Tekstovi nastali u vremenu kada sam tek otkrivala značenje bloga i priključivala se malim koracima blogosferi.

Trovanje pasa u Titelu

1. aprila su nam otrovali Srećka – našeg ljubimca. Ne mogu sama da pronađem ko je to uradio, jer da mogu bilo bi svega i verovatno vam sada ne bih pisala. Ovako mogu da se borim na ovaj način, molim vas da podeli što više puta ovaj tekst jer niko ne zaslužuje da mu ljubimac bude otrovan. Dalje sledi pismo koje sam uputila veterinarskom inspektoru nadležnom za naš okrug.

Srećko

Srećko

Arni

Arni

Poštovani gospodine Grubač,

pišem vam kao vlasnica (bivša) dva prelepa psa, čije se fotografije nalaze u prilogu ovog maila.
Morala sam da se obratim Vama pošto nadležne institucije u Titelu nisu reagovale prilikom ubistva – ja to tako posmatram, prvog psa Arnija apsolutno nikako.

Tok događaja je sledeći: pre par godina dobili smo na poklon zlatnog retrivera Arnija, čuvali smo ga, hranili i voleli. Voleli smo ga kao člana porodice. Imam dve sestričine, sada imaju po 7 i 5 godina, one su ga takođe volele i igrale se sa njim. Provodile vreme kada su kod nas zajedno sa njim u našem dvorištu. Ograđenom. Pas je bio lepo vaspitan, pažen i mažen. Nije lutao po ulici, nije tražio hranu po drugim dvorištima, nije bio zanemaren.Vodili smo ga u šetnju i istrčavali svakog dana, prvo zbog njega i njegovog zdravlja, zatim zbog našeg. Nisam rekla, išla sam po njega u Bosnu, imao je pasoš i sve, bio vakcinisan, čipovan. Sve je urađeno da se odgoji u zdravog psa, onog koji će nas obradovati i kog ćemo mi obradovati. Razlog njegovog nabavljanja je da bi moji roditelji imali drugara. Vidite, oni žive u Titelu a mi – njihova deca živimo u gradovima dalje od njih. Oni su popriličino usamljeni kad nas nema i zato smo ga nabavili, da bi oni imali društvo kad mi nismo tu. Moj tata je u invalidskim kolicima još od 1987. godine, a majka mi čeka penziju. Arni je bio njihova razonoda, njihov drugar. Isti taj Arni je trovan tri puta, prva dva puta smo mu spasili život jer smo na vreme primetili. Znate kakvi su retriveri jedu sve živo jer im je pasmina takva. Treći put je bio i zadnji, bio je koban. Treći put ga je mama povela u šetnju, sama, jer znate to je njoj terapija. Izađe sa Arnišom, malo prošeta, on se istrči. Ona ima problema sa kičmom i kostima i ova šetnja joj puno znači. Sećam se da sam sedela u sobi,bio je vikend i čula nju kako uleće u kuću i govori: „Ponovo su nam otrovali Arnija“ i uzima jogurt da pokuša da ga spasi. Vidite bilo je pre podne i ja sam bila bosa. Onako bosa istrčala sam u kućnim papučama za mamom da joj pomognem. Trčale smo kao bez duše, jer vidite on je jednostavno pao u toku šetnje. Dok smo došle do njega bilo je kasno. Posmatrale smo ga dok umire. Verujte jedan deo mog srca je otišao sa njim. Životinje ili volite ili ne. Mene su učili da ih volim i poštujem. Vratile smo se nazad, meni je pozlilo. Nisam mogla da nadišem dovoljno vazduha, tata se uznemirio, mama je plakala. Zvali smo policiju, kao što bi to uradio svako ko smatra da je učinjen zločin. Po meni zločin je otrovati drugo biće. A po vama? Policija je došla, mi smo čak i uzorak onoga što je uspeo da povrati uzele, da bi se dalo na analizu i videlo šta se desilo. Ko je kriv ?! Vidite, kada je policija došla rekli su nam da se manemo. Tim rečima. A kako da se manemo ubistva bez razloga?! Policija je ostala gluva na sve ono što smo im rekli, valjda ima većih problema u Titelu od trovanja pasa. Da ne kažem da je u isto vreme otrovan i pas Meda , komšijski zlatni retriver. Zatim da ne kažem da nam se mačke po komšiluku stalno truju, pre par nedelja su jednu od naših udarili po glavi i tako je usmrtili. Da ne kažem da čuvari njiva ubijaju puškama sve pse koje nađu u ataru, valjda po difoltu jer su svi lutalice. Nema šintera u Titelu. Nema državne veterinarske stanice koja bi se pobrinula na neki humaniji način a ne ubijanjem iz puške – verujem lovačke. E vidite gospodine Grubač, našim mukama nije tu kraj došao, ništa nije učinjeno sa prethodnim trovanjem. Trovač nije pronađen.
Majka je dobila za rođendan 2012. godine drugog psa, obradovala se toliko da je skakala kao malo dete, žena od pedeset i koju, pred penzijom. Zvala me telefonom da mi kaže, tata je odlučio zvaće se Srećko, jer ih je toliko usrećio. Dobili su drugara ponovo sa kojim će provoditi vreme da prekrate dane do dolaska njihove dece i unučadi. Srećka smo čuvali kao malo vode na dlanu. Hranili i mazili, on je bio više mačka nego pas. Toliko smo ga razmazili. Da ne kažem da smo u međuvremenu zagradili dvorište tako da toliki pas nema šanse da izadje osim ako ga mi pustimo na ulicu. Držali smo ga u šupi dok je bio beba da ne izlazi na ulicu i da mu bude toplo, društvo mu je pravila Milica, naša mačka, koju su takođe kasnije otrovali. Kako je rastao tako je dobio i svoj boks, sestričine su se vezale za njega jer su oni fenomenalni sa decom. Znaju kako da se igraju. Vakcinisali smo ga na vreme, čak smo ga i kastrirali da slučajno ne bi ga uhvatile lutkice za parenjem pa da ne smeta nekom. Mazili, voleli, uživali sa njim. On je pazio na moje roditelje, čim nešto lupne dolazio je do njih da vidi da li je sve u redu. Mi smo se osećali sigurnije kada smo znali da imaju psa u dvorištu. Pružao im je ljubav onoliko koliko su oni njemu pružali i možda više od toga. Bio im je drugar. Zavlačio se ispod tatinih kolica dok on nešto radi po dvorištu da ga čuva, za mamom je išao dok kosi travu. Nabavljali smo mu igračke kad dođemo da se s njim nadvlačimo i vežbamo ga, da bude srećan kao što smo mi bili srećni s njim. Šetali, kupali, voleli. Da, mi smo tog psa prihvatili kao člana porodice.
Srećka su nam otrovali sad u utorak uveče, 1. aprila 2014 godine. Verovatno istim onim otrovom kojim su otrovali i Arnija, verovatno isti oni ljudi. Čemu sad zvati policiju i čemu uzimati uzorak kad nema nadležnih koji bi to rešili?! Srećko ništa nije uradio. Srećko nikom nije naškodio. Srećko je bio maza, bio je biće potpuno nevino. Srećko je bio uteha. On je bio član naše porodice. Ko nama može to da zameni? Niko. Šta bi bilo da je dete bilo blizu psa u momentu kada su ga otrovali? Otrovali su ga u našem dvorištu, u Titelu.

Poštovani gospodine Grubač recite mi kome da se obratimo da trovanje pasa u Titelu prestane, da onaj ko je to uradio i radiće verovatno i dalje dok mu neko ne stane na put, odgovara? Recite mi šta da radimo i kako da zaštitimo naše buduće pse i decu koja se sa njima druže? Pomozite nam da pronađemo trovača pasa. Možda nećete biti na svim vestima ali će vam jedna porodica iz Titela biti zahvalna do kraja života, a verujem i svi ostali ljudi koji prolaze kroz ovu agoniju. Saznali smo da je pas otrovan Furadanom, koji je zakonom zabranjen za upotrebu a u Titelu se očigledno može nabaviti na crno.

Preporučujem za čitanje – Stakleni zamak

Knjiga koja zaslužuje da bude kupljena i pročitana od korice do korice u jednom dahu.
Nisam mogla da smislim bolju rečenicu od ove za početak priče. Davno nisam pročitala nešto što je na mene ostavilo trag tako da imam potrebu da se vratim i pročitam još jednom određeni deo, rečenicu ili pasus, stranu. Pa razmišljam o tome. Pa opet pročitam. I ne znam šta bih sa sobom.
Spisateljica Jeannette Walls je iznela svoju dušu na tacni ovom knjigom svim čitaocima.
Dani Šapiro je rekla o knjizi sledeće: „Džanet Vols je precizno i lepo satkala priču od jednog od najpotresnijih, najburnijih detinjstava koje je ikada dospelo na stranice knjiga. Ovi veoma dirljivi memoari predstavljaju trijumf u svakom pogledu i postižu ono što bi sve dobre knjige trebalo da postignu: potvrđuju našu veru u čovekov duh.“

Knjiga počinje tako što nam spisateljica otkiva svoju tajnu: roditelji su joj beskućnici. Tu sam se već narogušila u stilu pa što im ne pomogneš, nesretnice jedna, kako roditelje da ostaviš na ulici?! I moram da čitam dalje, sad me kopka, znam da niko normalan i savestan to ne bi uradio. Polako, stranu po stranu, uvodi nas u konstrukciju porodice, tu su mama i tata, zatim još dve sestre i brat. Prvih 30 strana i već sam se uživela u njihovu priču. Porodični portret – to je ova knjiga. Spisateljica nam objašnjava svoje detinjstvo, prvo mi je smešno i drago da neko živi van okova društva, roditelji su avanturisti, vuku svoju četu sa sobom s kraja na kraj različitih država i gradova. Otac se snalazi i dovija za novac na različite načine, radeći fizičke poslove. Puno čitaju i puno maštaju. Roditelji, pa to prenose i na decu.
Potom nas polako uvodi u problem alkoholizma koji vlada očevim odlukama. Njegova potreba da mu se desi nešto veliko u životu, Stakleni dvorac koji želi da izgradi za porodicu kada pronađe zlato, prečistači i poboljšivači gorenja uglja. Njegova potreba da bude otac veliki uzor. Iza svega toga se kriju ideali koji nikada nisu dosegnuti i svojeglavost da živi upravo onako kako mu odgovara na uštrb svoje porodice. Na uštrb toga da stavi hranu na sto. Na uštrb čistoće i zdravlja svoje dece.
Majka, zadrta umetnica koja nije ništa manji hedonista, koja ne želi da se bavi svojom učiteljskom profesijom i na taj način opskrbi neophodnu hranu i odeću za decu. Majka, koja je lenština, ako mene pitate.

U početku sve deluje kao igra. I to što nemaju dovoljno para, to što beže od zakona, to što dete od 3 godine kuva sebi doručak. I na taj način zaradi opekotine koje ostavljaju trajne posledice na telu. Igra je i stalno seljakanje kad god bi roditeljima dosadilo okruženje ili bi zbog kocke, koju je otac na veliko upražnjavao, morali da zbrišu iz grada. Za malu decu sve je to uzbudljivo i divno, laži koje im se serviraju prihvataju bez pogovora i ne žale se.

Jednog momenta imam želju da ih sve zagrlim i utoplim, nahranim i pomazim i kažem sve će biti u redu. Brinuću se o vama, pomoćićemo vam. Već na sledećoj strani želim da presavijem roditelje preko kolena i dobro ih namlatim i to sve da se puši uz reči “ Gde vam je srce?! Kako možete tako?!“

Stranicu po stranicu sele se na majčino nasleđeno imanje u Finiks. Tu sam malo odahnula i pomislila da je mukama kraj, sada imaju gde da spavaju i imaće šta da jedu, jer je majka nasledila i neki novac. Već u sledećem poglavlju shvatam da se ništa ne menja, da je previše teško za roditelje da ulože malo napora i organizuju stabilan život za decu i sebe. Otac nastavlja sa ludorijama, pićem i kockanjem. Majka kupuje od nasleđenog novca štafleraje, platna, mašinu za kucanje i nastavlja svoj umetnički život. Deca se snalaze, na sekund njihovog života sunce se nasmešilo, dobili su hrane i po koju igračku a zatim opet tmina.

Propili su i potrošili sve, nastavljaju kod njegovih roditelja. Otac je neodlučan ali ipak želi da ostane deo porodice. Ovo mi je fascinantno. Bez obzira na muku koju svojoj deci priređuju i bez obzira na to što su deca sad već postala svesna da postoji i drugačiji način života, ono što mi zovemo normalnim, roditelji i dalje nastoje da budu i ostanu porodica.

Pre njihovog odlaska sam dušu isplakala kada im je pijani otac uništio Božić, jedini pravi koji su trebali da imaju posle mnogo godina, bolje reći od rođenja.

Odlazak kod njegovih roditelja ne menja situaciju, dočekuju ih uskogrudi ljudi, zajedljivi. Pomalo nastrani. Njihova muka se nastavlja. Nastavlja se i progon na najgoru moguću lokaciju malog rudarskog grada. Nastavlja se život ispod prokislog krova, alkoholizam i ponižavanje. Roditelji i dalje žive svoj život, a deca sada usidrena pokušavaju da prežive i snađu se u novom okruženju. O kako su samo slatki sa svojim planovima, mudrolijama, smicalicama! Sve u cilju uklapanja u sredinu. Dokazivanja da vrede više nego ti dronjci na njima, da su jaki i pametni iako izgledaju kao klošari i žive na samoj margini društva. Polako shvataju da postoji izlaz i kako se do izlaza stiže. Skupljaju, drže se zajedno, pomažu jedni drugima, hrabre se, sve do momenta dok se ne stvori prilika za beg u Njujork, obećani grad. Jedno po jedno napuštaju roditelje koji se osećaju izdanim i izneverenim, koji osećaju da nema više ko da vodi računa o njima. Odlaze zauvek iz sumornog rudarskog grada u nadi da će stvoriti budućnost. I jesu, uspeli su.
stakleni_zamak_vv

I u poslednjim poglavljima i dalje se bore s roditeljima koji ih prate i ne daju im da zaborave na njih, ne daju im da budu mirni. I u Njujorku oni su beskućnici, otac i dalje pije a majka i dalje juri san o velikoj umetnici.
No svako dete pokušava da da svoj maksimum, svako želi samo normalan život. Svako grabi priliku da obezbedi hranu i topao dom, krov koji ne prokišnjava.
Ako su iz svoje bede naučili nešto, to je sasvim sigurno kako da se održe u životu, kako da se vole i pomažu i kako da budu porodica.

Fantastična knjiga, puno suza i razmišljanja, osećaj nemoći da im pomognete i ujedno da svoje bližnje volite jače i budete pažljiviji prema njima. Jer vam nisu sve pročitano priredili.

P.S. ako želite možete online pogledati razne intervuje sa Žanet (jedan od njih) . Inače fantastična novinarka, kolumnistkinja, te i spisateljica.

Vozački za osobe sa invaliditetom, kako?

Primetili ste sva ona žuto označena parking mesta po gradu, rezervisana za osobe sa invaliditetom koja su u većini slučajeva zauzeta od strane nekog bahataog vozača? Sigurno jeste.

A kako osobe sa invaliditetom dolaze u posed vozačke dozvole?

Pokušaću ukratko da objasnim:

– prva varijanta je da su dozvoli već imali pre oboljenja ili povrede, u ovom slučaju nema mnogo priče, vozačka i dalje važi, uz pregled lekara i njegovu konstataciju da je moguće upravljanje vozilom (naravno sve to pismenim putem iskazano, overeno itd.)

– druga varijanta je da se za polaganje vozačkog ispita prijavljuju sa već stečenim povredama ili oboljenjem. U ovom slučaju procedura bi trebalo da ide sledećim redom: pregled stučnog lica (lekara) i dozvola lekarske komisije da osoba ima takvu vrstu povreda (oboljenja) koja je je ne ometa u samostalnom upravljanju vozilom.

Kada se pribavi ovaj papir, odlazi se na lekarski pregled u jednu od ustanova koje su inače za to ovlašćene. U Novom Sadu je to Dom Železničara kod Spensa.

Kada ste obavili ovaj deo posla (par dana ako ne i par nedelja dug) dolazite do sledeće bitne tačke: kako ćete proći obuku za vozače?

Mogu vam reči najlakše ako imate sopstveno vozilo na koje možete ugraditi ručne komande jer vam je ovo najjednostavniji način. Ovde dolazimo do posebno interesantne teme za diskusiju, da li bi trebalo da ručne komande kao neka vrsta ortopedskog pomagala budu ugrađene o trošku socijalnog – zdravstvenog osiguranja ili kao što je danas praksa o  trošku osobe sa invaliditetom. Ako uzmemo u obzir činjenicu da se cena ugradnje kreće oko 250 E i da uopšte nije simbolična suma, da ne spominjem činjenicu da prelazi visinu većine invalidskih penzija u Srbiji ( a većina osoba sa invaliditetom koje su imale zasnovan radni odnos ih ima) i da bez obzira što se na sajtovima za prodaju kaže da su atestirane, vi svakako morate automobil sa ugrađenim ručnim komandama dati na testiranje Fakultetu Tehničkih Nauka ( u Novom Sadu, to je proverena informacija) radi unošenja u saobraćajnu dozvolu podatka da je automobil prilagođen osobi sa invaliditetom, što je dodatni trošak.

Fotografija preuzeta sa www.rucnekomande.com

Dolazimo do sledećeg škakljivog pitanja, šta ako nemate sopstveno vozilo?

U tom slučaju bi trebalo da ste u mogućnosti da polažete na nekom od automobila u nekoj od auto škola kojih ima na svakom ćošku, samo tu ima jedna caka. Nije mi bilo teško da kontaktiram sve auto škole sa ovog spiska što mailom što telefonskim pozivom i mogu vam reći da sam očekivala rezultat kakav sam i dobila, ni jedna od njih nema automobil na kom se mogu obučavati osobe sa invaliditetom. U većini slučajeva su mi rekli da im se ne isplati da se izlažu takvom trošku jer nema previše učenika koji su zainteresovani a osobe su sa invaliditetom. Do određene granice razumem, tržište uvek određuje dešavanja na njemu, a sa druge opet i ne. Da li je 250 eura veliki izdatak za jednu auto školu? Pogotovo ako im to može doneti konkurentsku prednost u budućnosti, a specijalno uzimajući u obzir da ako se komande za ručno upravljanje kvalitetno ugrade one ni u jednoj poziciji ne smetaju drugim osobama da neometano voze automobil na kom su komande ugrađene. Za ovu tvrdnju imam desetogodišnje vozačko iskustvo iza sebe na automobilima koji su imali ugrađene komande za ručno upravljanje.

Pitanje polaganja vozačkih ispita sam postavila i na svom Facebook profilu i draga Ivana Jovanović se potrudila da pronadje informacije o temi u Beogradu, na žalost koliko smo uspeli da saznamo ni u Beogradu ne postoji škola koja ima prilagođen automobil potrebama osoba sa invaliditetom.

Dopuna : našla sam jednu koja tvrdi da ima, no info nije proverena niko se ne javlja na telefonski poziv.

Dragi moji, volim  kad mogu da kažem da nismo zemlja koja je diskriminatorski raspoložena, a i znamo da prepoznamo poslovne prilike.

Diskriminacija, kako je to jedna dugačka reč.

Zaključak : teoretski da, možete polagati vozački. U praksi , da možete ali prvo morate ili posedovati sopstveni automobil koji je prilagođen ručnom upravljanju ili morate imati dovoljno novca da isti iznajmite od nekoga.