Arhiva

Slobodno uđite. Tekstovi nastali u vremenu kada sam tek otkrivala značenje bloga i priključivala se malim koracima blogosferi.

Troje – knjiga o preljubi Džulijan Barns

Eto, već na samom početku sam vam otkrila o čemu se radi. Knjiga o preljubi, Troje. Baš tako, glavni učesnici knjige su njih troje. Dva najbolja prijatelja i Ona. Nisam književni kritičar ali ću pokušati da vam prenesem utisak zašto baš nju treba da pročitate.
„Likovi reaguju spontano i neočekivano kao u realnom životu.“ The Edmonton Journal
Engleski pisac i engleski smisao za humor koji se prostire duž cele knjige. Jasne i lepo obrađene rečenice koje daju osećaj da se nalazite na licu mesta dok čitate. Knjiga pisana kao pozorišni komad u kom se kulise smenjuju onom brzinom koju radnja dozvoljava. Svako od učesnika u procesu preljube ima svoje pravo da kaže kako se oseća povodom iste. Tema bliska ljudima jer ako nismo bili prevareni ili varali onda smo poznavali blisko nekog ko jeste i prošli sa njim/njom proces izlečenja duše i srca.

Korice knjige

Korice knjige

Na samom početku ne deluje kao da će doći do toga, dva prijatelja i devojka koja ulazi u život jednog od njih na način koji je u naznakama stereotipan, blind date u hotelu za ljude koji su previše zauzeti. Oni nam se predstavljaju, svako u kratkim crtama, pokazujući nam kakav je život bio u prošlosti. Gde su živeli, šta su radili i kako su disali do ključnog momenta. Zatim život posle susreta, ona je zadovoljna jer je u vezi sa osobom koja je odgovorna, na koju može da se osloni mada možda ne baš zaljubljenja do ušiju, onako slepo. Zaljubljena jeste, ali onako na pola srca. On zaljubljen, spreman da ugodi njenim željama, sretan što je napokon našao nekog sa kim može da podeli život. Prijatelj pri upoznavanju Nje zbunjen jer smatra da je previše opuštena u svom postojanju. Život teče dalje, svojm tokom normalnosti sve do venčanja Nje i Njega. Prijatelj shvata da se upravo u momentu kada je na sebi imala venčanicu zaljubljuje u nju od vrhova nožnih prstiju pa do najduže dlake na glavi. Da nema iskre engleskog humora koja prožima knjigu bila bi drama, ovako čitaćete je sa blagim osmehom na usnama.Ona je ta oko koje se vrti radnja knjige, ona je jedna mudrica koja zna kako da složi stvari na svoje mesto, koja poznaje muškarce koji je okružuju ali ujedno ne može da izvaže da li da se prepusti srcu ili da postavi zidove. On do određenog momenta ništa ne sumnja, čak pokušava da zbliži Prijatelja i Nju da bi svi bili srećni. Prijatelj zna dobro šta radi ali ne može da se odupre ljudskom nagonu koji kad jednom provali granicu nazad ne postoji. Granica biva provaljena jer je tako moralo biti, ali našla sam sebe kako ne osećam gnev prema Njoj niti Prijatelju bez obzira što u realnom životu ne podnosim i ne prelazim preko takvih stvari. Nekako saosećam sa njima i sa činjenicom da će kad tad to morati da izađe na videlo i šta će se onda desiti niko ne zna, osim autora naravno. Nije bilo lako otkriće, svi su istim bili pogođeni. Zaljubljeni su videli svetlost na kraju tunela a prevareni mrak. Kako nastaviti život dalje, šta uraditi, gde se okrenuti? Iskreno, ko se nije našao u situaciji verovatno ne zna koliko je teško pokupiti se u psihičkom smislu kad shvatiš da te izdaju ljudi koji su do juče bili oslonac. On povređen, kao pas koji liže svoje rane ali u isto vreme na neki uvrnut humorističan način menja kontinent i predaje se kupljenoj ljubavi, što svakako ne bi ste očekivali od čoveka na taj način prestavljenog u knjizi. Ona i Prijatelj nastavljaju svoj život u miru i upoznavanju onog drugog kako samo neko tek venčan može.
Sudbina ne bi bila sudbina da se do kraja knjige ne sretnu (slučajno ili namerno) još jednom i u tom momentu shvatate koliko je Ona jaka žena, koliko je pametna, sabrana i koliko dobro poznaje svoje muškarce. Tad shvatate koga je stvarno volela i koga još uvek voli.

Kako sam primljena i zašto nisam otišla na studije u Pariz

Već duže razmišljam o tome da napišem ovaj post. Manji krug ljudi (osim porodice) je generalno bio upućen u to da sam prošle godine konkurisala za master studije u Francuskoj, tj. Parizu, a još manji krug ljudi je znao da sam primljena. Mogu slobodno da kažem posle evo skoro godinu dana da sam sve više manje držala tako privatno jer se uvek setim one „Dok ti planiraš Bog se smeje“. Ne mogu reći da sam slepi vernik ali ima nešto u toj rečenici.
Elem, prvo da obrazložim zašto uopšte pišem ovaj tekst. Smatram da danas kada je situacija kod nas generalno takva da mladi ljudi traže način da odu odavde, pa barem i privremeno, dobro je objasniti da sve zavisi upravo od nas samih. Od našeg zalaganja i truda. Nadam se da će ovo moje iskustvo pomoći drugima da možda reše dileme koje imaju i pokušaju ili shvate da je sve to previše i odustanu. Dobro je i jedno i drugo u zavisnosti od toga šta želite za sebe.
Prva i najbitnija stvar – moguće je sve što želite. To je jako bitno imati na umu kad god krenete nešto da radite. Dakle, moguće je. Na pragu tridesete godine moj život je izgledao ovako: posao koji je recimo mentalno bio izazov za mene, ne baš dobro plaćen, ali sa naznakom da mi može doneti značajna iskustva i smernice u životu. Mama, tata i pas s jedne strane, sestra i klinceze sa druge strane. Svi sretni i zadovoljni. Ja sa željom da odem iz Srbije i isprobam drugačiji način života. Svemir je bio blagonaklon prema meni kada mi je kroz život davao priliku da imam divne prijatelje i bez njih moj bi život bio dosta siromašniji, ujedno stvarno bih želela da im se zahvalim što su kraj mene uvek i kad sam „normalna“ i kad to nisam. Isto važi i za porodicu. Zahvaljujući toj svemirskoj blagonaklonosti imala sam priliku da odlazim u Pariz u zadnjih nekoliko godina više puta. Mogu slobodno da kažem da je taj grad moja ino-ljubav. Zašto da ne probam da odem tamo i živim i učim bar godinu dana? Do ove misli sam došla sasvim eto tako i posle razgovora sa prijateljima rešila sam da pokušam. Svakako znam da želim i dalje da učim i da se usavršavam, želim to i danas, želeću dok sam živa jer je moj duh takav, radoznao i spreman da uči uvek. Uz konsultacije sa ljudima koji su prošli kroz ove procedure odlaska i zajedno sa kumovima napravili smo taktiku i zadatke za mene šta je sve potrebno uraditi da bi se došlo do cilja. Naučiti koliko toliko francuski jezik. Iskreno moje znanje francuskog pre toga se svodilo na bonjour i to je to. Od početka septembra do maja meseca kada sam išla da razgovaram sa atašeom u ambasadi uz divne profesorice i intezivne časove znala sam dovoljno da pola svog intervjua obavim na francuskom jeziku. Recimo da 20 % od toga pripišemo mojoj sklonosti za jezike ostatak je bio rad, red i disciplina i mnogo upornosti. Dalje, trebalo je pronaći studijski program koji odgovara mojim željama ali i znanju koje imam i iskustvu koje sam do sada stekla. Ovde mogu svima da preporučim jednu stvar : upornost. Mnogo, mnogo upornosti. Morate poslati desetine mailova, biti uporni, tražiti povratne informacije, kopati. Može i drugačije, ako želite postoje programi za studentske razmene. Kod mene je bilo malo teže ići preko programa, prvo nisam bila više student, drugo imala sam 30 godina. Svi programi su većinom namenjeni za ispod 30. Napokon sam pronašla program, moram reći da me je tu malo i ona moja zvezda pogledala, naletela sam na profesora koji je porkelom iz Srbije, nije nikad živeo ovde ali su mu roditelji iz Beograda. Takođe na tom fakultetu su već dolazili ljudi iz Srbije, bili su dobri studenti pa je na taj način put prokrčen našim studentima. Imala sam i tu sreću da profesor dolazi u Srbiju i ima vremena da se nađe sa mnom. Ono što sam naučila kroz ovaj proces je da je jako bitno znati se pripremiti. Dobra priprema je pola posla. Morate znati šta tačno želite da saznate, koje informacije su vam bitnije od drugih, morate da znate kako da pokažete da zaista želite da budete deo tog fakulteta i grupe ljudi koja će vam biti na neki način prodica u narednom periodu. Opet ponavljam u celom procesu ja sam imala pomoć i zvezdu vodilju, ljude koji su navijali za mene i bili tu. Ovo je jako bitan deo svakog uspeha – tim. Kada je pronađen ciljani fakultet krenula sam dalje, stipendija. Francuski institut daje stipendije za školovanje u Francuskoj svake godine, određen broj stipendija za master studije i određeni broj stipendija za doktorante. Proces aplikacije je drugačiji od onog za fakultete i morate biti spremni da dva puta pišete motivaciono pismo,pripremate dokumenta i dajete sve od sebe. Mogu reći da posle sastavljanja motivacionog pisma za fakultet i prerade istog od strane više različitih ljudi imala sam dobru osnovu za svako buduće napisano motivaciono. Kada jednom naučite kako se to radi svaki sledeći put je lakši. Savet: dajte svojim prijateljima da pročitaju, a oni neka daju svojim prijateljima koji vas ne poznaju. Ako se svi slažu da je ok, mnogo je veća verovatnoća da je ok (više o tome neki drugi put). Papiri za školu su ubrzo predati u roku koji je određen od strane njih i tu je ostalo samo da se čeka selekcija.
Stipendija, ona je zahtevala više mog ličnog angažmana u fizičkom smislu. Odlasci za Beograd u Institut više puta, razgovori sa ljudima koji su nadležni za to. Prevođenje i sakupljanje dokumentacije. I napokon slanje na konkurs.
U međuvremenu na poslu dolaze ozbiljniji zadaci i veća odgovornost. Časovi francuskog dva do tri puta nedeljno. Kila minus 10.

Slika fakulteta Paris Est, sa njihovog sajta

Slika fakulteta Paris Est, sa njihovog sajta


Dolazi momenat odlaska na razgovor sa atašeom. Jedna bitna stvar: prezentacija. Iskreno ne volim da sudim knjigama po koricama ni ljudima po odelu, ali prezentacija je u ovakvim situacijama jako bitna stvar. Morate da pokažete da vam je stalo. Ozbiljno poslovno oblačnenje nikad ne može biti na odmet. Košulja, pantalone, suknja ili haljina poslovnog stila. Detalji. Nokti, šminka, kosa. Možda vam zvuči površno ali prosto to je tako. Imate 3 sekunde za prvi utisak, razmislite kako ćete ih upotrebiti. Dobra priprema, pisala sam već o svom nekadašnjem razgovoru za posao na koji sam otišla bez biografije (naivno). Morate biti pripremljeni na takav način da već možete da odgovorite na svako moguće pitanje unapred. Svoju biografiju morate znati napamet. Ponesite sve preporuke, sertifikate, svu raspoloživu dokumentaciju.
Prošlo je i ovo, drhtala sam iskreno sve dok nisam počela da pričam. Prvi deo razogovora na engleskom, drugi na francuskom. Jer oni žele da znaju ako vas pošalju tamo da li ćete moći da se snađete i preživite. Ja bih imala pomoć ali šta ako nemate nikog? I to je prošlo, nisam ni znala da mogu toliko i tako da komuniciram na francuskom jeziku. (danas sam zaljubljenik u isti i bez obzira na to što ne idem više na privatne časove trudim se da budem u kontaktu svakodnevno sa njim).
Za primanje na fakultet ostalo je još razgovor skajpom sa komisijom koja odlučuje o tome da li idete ili ne. Potpuno ista priprema kao i za razgovor licem u lice. Naravno i odelo i sve to. Ono što je još bitno napomenuti je preporuka koju sam dobila od profesora (šef katedre za Internacionalnu ekonomiju – smer za koji sam aplicirala) je raznovrsnost. Ljudi koji gledaju vašu biografiju žele da vide raznovrsnost. Žele da vide koliko ste snalažljivi u različitim sferama života, žele da vide kako se snalazite i gurate kroz život. Žele da vide da li ste žilavi. Kada pišete svoju biografiju uvek morate imati na umu kome je pišete ( i o ovoj temi u budućnosti). Dakle dok studirate radite na tome da budete osoba koja će istraživati i interesovati se za različite stvari.
Posle par nedelja stigao je odgovor – fakultet primljena, poslata potrebna dokumenta za vađenje vize itd.
Ubrzo zatim stiže odgovor od Francuskog insituta , na listi čekanja za stipendiju. Reći ću samo da je godinu dana pre toga dodljeno na primer 40 stipendija, a u ovoj mojoj godini 15. Ispred mene jedna samo devojka koje je sigurno dobila stipendiju a ja ću je dobiti ako ona odluči da odustane.
Koja je verovatnoća za tako nešto ne znam, verovatno 0,00000001 %. Nije odustala.
Nisam otišla da studiram ne samo zato što nisam dobila stipendiju, jeste to bio jedan od glavnih razloga jer u razgovoru sa profesorom Najmanom sam shvatila da gradiva ima dosta, posla ima dosta oko studija, oni žele posvećene studente, one koji imaju stipendiju i koji će moći i imati kada da se posvete studiranju 100 %, nisam samo shvatila iz konteksta rečeno mi je. Nudili su mi mogućnost da dodatno zaradim radeći u biblioteci, ali taj iznos nije bio dovoljan da živim od njega. Najviše nisam otišla jer sam se osećala preumornom za odlazak. Svo vreme sam radila, ludački. Odgovornost na poslu je rasla, kao i obaveze, umor je bio psihičke prirode, ne toliko fizički. Znam da bi se snašla tamo kao što se ceo život snalazim ovde, sve je to jednako samo na drugom jeziku. Problem je što sam se osećala psihički preumornom. Vi dok čitate ne možete shvatiti dubinu tog umora, a ja pošto sam sve to prošla shvatam da sam se tek pre par meseci odmorila na taj način. Nisam odustala od ideje da nastavim usavršavanje tu kod nas ili preko videćemo. Nisam odustala ni od ideje da to možda baš bude Pariz. Nikad se ne zna šta se može u budućnosti dešavati. Ne radim više u firmi u kojoj sam radila dok se sve ovo dešavalo, sama sam napustila (o tome opet neki drugi put).Ne mogu reći da se kajem što nisam otišla jer sam osoba koja se u principu ne kaje. Svaki proces koji prođete u životu nosi sa sobom neka znanja, pouke. Dosta sam naučila o sebi, o svojim mogućnostima kroz ovaj proces. Jer ne možete znati da li ste sposobni da uradite nešto ako ne pokušate. Nekada ne poznajemo sebe dok se ne stavimo u određenu situaciju. Moj savet za sve koji žele da pokušaju: probajte. Budite uporni. Istrajte.

Zašto treba da pročitate Male istorije Petera Englunda?

Evo odmah odgovora ako vas mrzi da dalje čitate tekst: zato što je fenomenalna knjiga!
Neću vam pisati podatke o piscu, to možete i sami da vidite evo ovde.
Do mene je došla slučajno, dobila sam je na poklon. Malo duže je stojala na polici jer sam nekako imala osećaj da joj se treba posvetiti a radeći svakodnevno sa knjigama, kad dođem kući čitala sam neke „opuštajuće“ naslove. Zato je Peter sačekao. Elem, znate ono ne sudi po koricama? To ovde ne važi. Generalno Geopoetika ima „čudne“ korice na svojim izdanjima, one koje vam postanu jasne tek kada pročitate knjigu. Ovde lepe crvene sa mnogo sitnica na naslovnoj – privlače, mame da se uzmu. Odlučim jedan dan vreme je za istoriju pa makar i malu.

Male istorije, Geopoetika.

Male istorije, Geopoetika.

Samo, sve što ćete unutra naći nije malo. Bavi se istorijom stvari koje svakodnevno srećemo a verovatno nemamo pojma odakle su se stvorile i dobile široku upotrebu. Tu su : hamburger, četkica za zube, vibrator, spajalica, šrafciger i još dosta, da ih sad ne pobrojim sve morate nešto i sami otkriti. Mogu reći da sam tako nešto i očekivala, ono što me je zaista iznenadilo su istorije koje se ne bave stvarima: istorija vremena, lepe prirode, osame, straha, plača. Tu me je već kupio. Stil pisanja je pomalo filozofski, što, rekla bih, mora ići ruku pod ruku sa ljubiteljima istorije. Sklop rečenice takav da vas za trenutak odvuče u period o kom se radi ili prebaci na neke druge činjenice i dešavanja nevezane za istoriju koju istražuje a opet u nekom momentu shvatite zašto je ubacio i to u priču. Svaka istorija je jedan mali esej, jedno novo otkriće. Lično ne pamtim imena i datume i istorija mi u životu nije bila jača strana baš iz tog razloga, šta vredi što znam da postoji neka bitka kad nemam pojma kad se odigrala. Tako ni ovde nisam zapamtila baš puno imena i datuma, ali opisa i otkrića jesam. Čitajući imala sam bezbroj onih Aha! momenata, sad sam shvatila kako to ide ili šta se dešavalo u tom periodu. Teme su lepo razgraničene, kad pročitate knjigu shvatite i zašto su ih urednici tako složili, nadopunjuju jedna drugu na poseban način. Kad čitam knjigu ako od početka do kraja nisam ni jedno uvo napravila znači nema dela knjige kom bih se vratila. Ovde sam toliko ušiju krenula da pravim da sam na kraju dograbila olovku i krenula da obeležavam delove jer bi stvarno bila kupus knjiga na kraju.
Na primer iz „Dete sa pobedničkom kapom“ – priča o vaspitavanju dece nekad i sad, u XVII stoleću dolazi do značajne promene u vaspitanju, pa tako : “ U Evropi su se sve češće čuli glasovi koji su iznosili argumente za umerensot u kažnjavanju, a stvarno su se javljali i pokušaji da se smanji zlostavljanje dece, pa makar i tako što su batine zamenjivane, kako se verovalo, „prefinjenim“ metodama kao što je zaključavanje“ i posle toga odložim knjigu i krenem da razmišljam kako se deca danas vaspitavaju, koliko se radi na tome da se ukine batinjanje i razgovorom i primerom reše nesuglasice i vaspitanje – pobornik sam ovog, ali u isto vreme kako ta ista deca koja nisu batinjana batinjaju svoje drugare u školi i tako ode tok misli. E pa, ako niste spremni da čitate i razmišljate o knjizi znači da još nije pravo vreme za nju. Baš zato je nisam uzimala, znala sam da će tako biti.
Zatim ista priča, ista tema, zaključak :
“ I šta rasuti komadići iz istorije detinjstva mogu da nam kažu o velikoj celini? Kada posmatramo kraljevsko i aristokratsko vaspitavanje dece tokom tog vremena vidimo u stvari moderno dete u nastanku. Ima onih koji smatraju da je današnje dugo detinjstvo stvoreno u građanskom sloju društva, ali to verovatno nije tačno. Mnogo šta govori u prilog tome da se koreni savremenog detinjstva pre mogu naći u krugovima aristokratije u ranom modernom dobu. Njihovoj deci je posvećena sasvim nova pažnja i dat im je sasvim nov značaj, a rani životni stadij priznat je kao odlučujuće doba u razvoju čoveka. Ali moralo je proći mnogo vremena dok detinjstvo nije podareno svoj deci, čak i seljančici po žarkom suncu na njivi ili dečaku pod zemljom u mraku naslaga uglja,a ne da bude privilegija samo onih malenih kojima je blagonaklona sudbina dala da se rode za moć i divotu“
Posle takvog zaključka ostanete sa velikim znakom pitanja u glavi i ne možete da krenete dalje dok ne obradite malu istoriju koju vam je Peter Englund pružio na dlanu.
Tako, mogla bih vam sad deo po deo sažeti ali ne želim jer ću vas pretvoriti u lenje čitaoce a to nije dobro za i ovako oslabljenu izdavačku industriju u Srbiji.
Elem, poklonite je ako ne želite sami da čitate. Pogotovo je poklonite ljudima koji nisu ljubitelji istorije, ova knjiga će ih preobraziti i naterati da istoriji odaju počast i možda podstaknete u njima da i dalje idu u tom pravcu, jer, da parafraziram: ko ne zna odakle je došao ne zna ni gde je krenuo.
PS: ako ovaj tekst pročita neki profesor istorije (može i nastavnik) molim vas ponekad ubacite deci po jednu priču iz ove knjige, ne terajte ih da upamte datume i imena, samo tok razvitka, verujte biće zainteresovani.