About Mirjana Đuričić

http://www.djurovski.com

Osim društvenih mreža koje su mi dnevna zanimacija i preko kojih sam stekla dragih ljudi još više, kuvanje i finansije u svakom smislu te reči su moje pasije. Cifre su mi u krvi još od malih nogu i možda ne znam koji je koren od 12654 ali ću zato znati da vam kažem koliko je u zadnjih godinu dana poskupelo mleko u dinarima i procentima. Volim ljude, volim da čitam sve što mi dođe pod ruku i volim životinje - svih vrsta. Volim i vas koji ovo čitate i podržavate mu u nastojanju da budem još bolja.

Posts by Mirjana Đuričić:

Boom Chicago Show

Ostala sam vam dužna utiske sa showa od ponedeljak uveče, a veoma želim da vam kažem kako je bilo.

Nisam puno ispitivala brata o detaljima pre nego što smo krenuli, samo sam pitala koja je vrsta nastupa čisto da znam šta  da očekujem.

Pitala sam se kako ćemo do Amsterdama, Laki je predložio tamvaj, prihvatam, mada mogla bih i ficom (fiets), da razgledamo okolinu. Krenusmo na tramvaj, ali ja sam imala hiljadu i jedno pitanje pa nam je bukvalno otišao ispred nosa. Ništa, ipak će biti biciklo (fic). Za ova dva dana koliko sam, postaje mi sve jasnije zašto toliko vole da koriste bicikle!

Krećemo u avanturu, Laki stvarno ima živaca da odgovara na sva moja pitanja i pod pitanja, sama sebi ličim na dete u periodu kada je sve u pitanjima.

Na početku mi je odmah rekao da nam treba 35 minuta do grada, prvo sam pomislila joj, ali vreme brzo prodje u razgledanju a pogotovo kada nemate pojma kuda idete i kako se do tamo stiže. U tom slučaju morate u potpunosti da se oslonite na vodiča, što možda i nije tako dobro, osim ako neko blizak, kao u mom slučaju.

 

Moram da vam napomenem da u Holandiji skoro stalno duva vetar, odnosno ne bas vetar kao košava kod nas,ali se oseća jače strujanje vazduha, upravo zbog toga imaju toliko vetrenjača. To može biti prilično nezgodno ako kao ja, imate oči osteljive na vetar i morate se unapred obezbediti sa tonom papirnih maramica, kako za oči bogme, tako i za nos.Pogotovo u ovom vremenskom periodu.

Stižemo polako, naravno tri lanca i sva ostala procedura, slepo pratim Lakija do mesta održavanja.Svuda je gužva, najviše mladih, ne bi se nikada reklo da je ponedeljak veče.

Nisam uspela ni da vidim naziv kafića u koji ulazimo, Laki me upoznaje sa drugarima koji rade promociju čitave stvari,kao kod nas što se dele flajeri, ali umesto flajera oni dele nešto što se zove „Boom magazine“ , vrlo korisnu stvar za jednog prosečnog turistu.

Upadamo unutra, na prvi pogleda izgleda kao svaki običan kafić. Bar, stolice, sprat gde se udobno možete smestiti i pijuckati svoje piće sa pogledom na Leidseplain trg na kojem se nalazi dosta kafića, restorana i tu baš možete da se opustite sa drugarima uz kaficu. Polako se probijamo do vrata i ulazimo u prostoriju koja liči na prvi pogled na malu krčmu. Separei sa strane, stolovi na sredini i stolice, pivo se pije na sve strane, a dužinom celog lokala se nalazi pozornica.

Odmah mi se dopalo!

Na pozornici je već počeo show, izgleda da smo malo zakasnili! Sedamo za sto tik uz pozornicu, naručujemo pivo, a šta bi drugo?

Super je što se sve govori na engleskom jeziku pa turisti sa malo boljim poznavanjem mogu bez problema da prate , inače u Amsterdamu svi govore engleski jezik počevši od prodavačica,vozača trolejbusa, autobusa,  pa na dalje i nije problem ako vas nešto interesuje vrlo su ljubazni i sve će vam objasniti.

Unapred sam saznala samo to da je show kombinacija improvizacije i unapred određenog teksta, bila sam malo skeptična pre dolaska ali onog momenta kada smo se smestili i kada sam se skoncentrisala na ono što govore sve sumnje su nestale!

Posle druge rečenice publika se valja od smeha! Odlična kombinacija ironije, šale i prozivanja! Glumci su fantastični, u nekim momentima se i sami smeju stvarima koje izgovaraju, ne mogu da sakriju! Tema priče je bila brendiranje, prvo malo sprdnje na račun brendova, na račun toga koliko smo svi time opterećeni, što svesno, što nesvesno.Sve se svodi na njihovu sposobnost za improvizaciju, četiri glumca i glumica. Vidi se da su uigrana ekipa, muzičar koji im daje podršku takođe improvizuje zajedno sa njima! Da bi sve imalo određeni efekat tu su stolice, slajdovi, kostimi… Naravno improvizacija ne bi bila potpuna da nisu izveli i nekoga iz publike, ovaj put jednog gospodina iz Nemačke, toliko su se zezali na njegov račun da nisam bila sigurna da li će u nekom momentu ustati i otići sa scene. Međutim, verujem da je i njega ponela atmosfera pristao je na igru i toliko se šalio  se sa njima da smo se bukvalno držali za stomake. Tokom neke ankete smo uočili i neke naše iz Srbije, toliko su se smejali da ih nije bilo teško uočiti, verujem da im je bilo podjednako dobro koliko i nama.

Prešli su preko više različitih tema, pa su se tako dotakli i trenutne situacije u Grčkoj na jedan fantastičan način u kombinaciji sa Angelom Merkel. Svaka tema koju su načeli je životna i u jednom momentu shvatate da se smejete nečemu zbog čega bi ste inače lupali glavom u zid koliko je loše. Glumci su napravili samo jednu pauzu i to nekih dvadesetak minuta, što možete iskoristiti da izađete napolje i zapalite cigaretu, jer kao i u većini zapadnih zemalja pušenje je zabranjeno u lokalima, mada je kontrola sprovođenja zabrana loša pa mnogi kafići to koriste. Što za pušače sigurno nije loša vest! Posle dva sata smejanja toliko su nžme bolela usta i stomak da jednostavno više nisam mogla, ali glumci su odlučili da nas nagrade sa još 20 minuta novog teksta, friškog, još uvek nedovoljno uvežbanog. Čak je i ovo bilo fantastično!

Show inače počinje svakog dana od ponedeljka do petka u 20 i 15, osim subotom, tada se izvode 2 predstave jedna je u 19 i 30, a druga koja je potpuna improvizacija , gde glumci sede u publici i ispijaju pivo zajedno sa njima, počinje u 21 i 15 h. Cena ulaznice je 22 eura, ali uvek možete da u razgovoru sa promoterima da dobijete popust koji zavisi od toga koliko je karata već prodato. U salu može da stane 230 osoba, 150 u donjem delu a 80 u gornji deo. Svako veče je skoro puno, verujem da je to dovoljan podatak da bi se zaokružila slika koliko je zabavan show u pitanju. U Boom Chicago možete i da večerate, u tom slučaju dodaćete još oko 20 eura na cenu karte.

Na izlasku iz lokala dok sam čekala glumce da se upoznamo i da im prenesem utiske ( hvala Lakiju na tome ) zapazila sam pismo koje je bilo uramljeno na zidu koje je osnivač Boom Chicago neke 1993. godine poslao kancelariji za turizam u Amsterdamu, gde ih pita da li bi se  show mogao preseliti iz Chicaga u Amsterdam. Da li bi turisti bili zainteresovani za tako nešto? Tu je takođe i odgovor odmah pored, prema njima ovakva vrsta zabave nije imala nikakve šanse, iz više razloga od kojih su neki to što nije na maternjem jeziku odnosno Holandskom, kada su u pitanju lokalni stanovnici adrugi je to što turisti nisu zainteresovani za ovakvu vrstu zabave. Biće da su se ipak malo preračunali, pa već više od 10 godina se uspešno zasmejavaju hiljade turista ali bogami i lokalaca.

 

Ovaj show koji smo mi gledali se zove Metamorphosis i samo je uvod u novi, koji počinje sa izvođenjem od 11. aprila i koji se zove

Ako ste došli u Amsterdam a niste svratili u Boom Chicago propustili ste mnogo!

Propustili ste više od dva sata smeha, propustili ste jedan odličan show i priliku da, bar na neko vreme zaboravite sve svoje brige.

 

Neka od imena koja su nastupala u Boom Chicago show :

Seth Meyers

Jason Sudeikis

Allison Silverman

 

 

 

 

Holandija zemlja cveća i ptica

 

Od prve jutarnje kafice sam već počela da razmišljam kuda danas da se šetam. Mislim, nije da mi je baš teško da izaberem, s obzirom da sam tu tek dan, dva i da mi je sve nepoznato.

Da li da idem u Amsterdam ili ne?

Imam ja neku filozofiju da treba prvo upoznati svoj kraj da bi čovek mogao dalje da saznaje na pravi način, odlučih ipak ću se zadržati u Amstelfenu (Amstelveen) i pokušati da obiđem bar jedan deo.

Amstelfen mu dođe kao predgrađe Amsterdama, po našoj nekoj logici, mada za one koji nisu poznavaoci (kao ja npr, da mi nema rodbine) bi opušteno rekli da je sve to Amsterdam jer su praktično spojeni i nema šanse da sami to skontate,osim ako niste istraživačkog duha i pomalo štreberskog pa se unapred detaljno informišete o svemu.

Naime, sam Amstelfen ima oko 85 000 stanovnika.  Sam grad ima svoj centar, kako trgovinski tako i kulturni, žive odvojeno od Amsterdama a u stvari sve funkcioniše kao celina. Ako želite da dođete do centra Amsterdama  samo sednete na tranvaj br. 5 i eto vas.

No, podatke možete videti i na netu, ja da vam kažem kako to sve meni deluje.

Imam još i jednu naviku pri putovanjima da nikad ne planiram, to me uvek ograničava. Ono kao, kad dodjem obićiću ovaj muzej, onu izložbu jer smatram da to ograničava da uživate u momentu. Treba obići stvari zbog kojih je grad ili mesto poznato, ali sam uvek verovala da se više može videti iz lutanja bez cilja, razgledanja, tumaranja.

Baš tako, rešila sam, danas je tumaranje po kraju sa nekim potencijalnim ciljem da se stigne u centar. Peške naravno.

To je isto jedno od mojih pravila, nikada nećete videti sve detalje osim ako ne idete peške.

Krenuh polako, ponela sam sat, da znam koliko sam se zadržala i aparat,naravno. Bez toga nikud, ni do prodavnice.

I to je jedno od pravila.

Iz nedeljnog obilaska sa tetkom bajsom sam shvatila da nije daleko centar pa da ću brzo stići.

Krenula sam kroz uličice

i pokušavala da zapamtim svaki detalj. Ono što može da vas zbuni, mene jeste, što su sve ulice nalik jedna na drugu, kao i kuće, pa ako nemate oko za detalje najbolje rešenje je da pišete kuda se krećete ili jednostavno da slikate.

Srećom uvek sam imala oko, pa mi notes za sada još nije potreban.

Čim sam izašla iz ulice ugledala sam park, kanal, patkice. Inače ljubitelj životinja, pa kako da ne slikam, oduševljena patkicama. Kasnije sam shvatila da su one u stvari domaćini a da smo mi ljudi gosti, tu u njihovom okruženju. I ne samo patkice već i druge ptice.

Teško mi je da se odvojim od njih i nastavim dalje, ali ovim tempom neću stići nikada nigde.

Prolazim pored kuća i shvatam da sve imaju velike prozore i da u većini slučajeva na prozorima nema zavesa,  ili ako ih ima one su smaknute u stranu. Kasnije sam shvatila i zašto. Naime Holandija je prilično tmurna zemlja, odnosno ima jako malo sunčanih dana, a narod kao što su oni, koji želi da živi u skladu sa prirodom, koristi tu svetlost maksimalno.

Nastavila sam dalje, polako kroz uličice da bih izbila na cestu. Slike su se samo smenjivale, ptice koje uživaju na zelenim površinama, kanal, pa onda red kuća i ulica. Primetila sam takođe, da slabo koja kuća ima garažu, većinom su automobili parkirani na prilazima. Ušteda prostora verujem. Da se osvrnem malo na kuće, opšte poznato da je Holandija nekada „krala“ prostor od mora,odnosno pošto nisu imali kuda da se proširuju nasipali su more i na taj način se širili. E vidite, ta štedljivost u prostoru se vidi svuda. Kuće su jedna tik uz drugu, stepenice u kućama su veoma strme jer nema prostora za gubljenje. Posebna priča je prostorno uređenje.

Iz razgovora sa tetkom sam shvatila da su oni stvaraoci, građevinari. Ne u smislu da se ,kao kod nas gradi samo što mora i kad mora, nego prosto oni to vole. Da stalno nešto menjaju, uređuju, ulepšavaju. I verujte to se vidi i ima efekta.

Svakako oštrom oku ne mogu promaći detalji pa tako ni cveće na svakom koraku. Šetajući shvatite da svako daje doprinos uređenju, da je cveće stvar koja se podrazumeva, da je kreativnost po tom pitanju neverovatna. Kad lutate i gledate shvatite koliko je malo potrebno da okolina postane lepša i prijatnija.

Ima jedna caka koju odmah možete da uočite ako pažljivo gledate a to je da nije baš u potpunosti sve uređeno, odnosno da se primenjuje ono što sam napomenula malo pre, oni žive u dogovoru sa prirodom, vladar je priroda a oni samo njeni verni pratioci.                                                                                     Odmah pored savršeno pokošenog travnjaka

Polako se približavam cesti i prva stvar koju mogu da primetim je nova srednja škola, veoma prostrana sa terenima za sportove i to  prekoputa staračkog doma. Zamislite to kod nas? Nisam sigurna ko bi se više bunio, da li starci ili klinci?

Is prve nisam mogla da pogodim da je baš ta zgrada dom za stare ali me je oduševilo baš ovo

i misila sam da mora imati neku simboliku. Zgrada sama po sebi ne odaje da je smeštaj za starije osobe, ali kada se malo približite uočite kako sede pored prozora zaneti u nekom razgovoru ili čitaju novine, smeju se i druže. Posle sam shvatila i da su to sve stanovi a brat mi je objasnio da imaju medicinsku negu, a sa druge strane i restoran. Pomislih, lep način da se dočeka starost i ono što posle nje sledi.

Svuda uz put cveće, nije bitno da li je u prozoru ili napolju.

Polako nastavljam dalje i smešim se sama sebi. Koliko samo može da bude  interesantno razgledanje okoline!

Dolazim do stanice za tranvaj, inače sva bitna mesta bez da znate koja su, možete prepoznati po tome što imate mesta za odlaganje bicikla. Naravno zlatno je pravilo je da vam treba više katanaca ako želite da se osigurate da ne bude iznenađenje po povratku.

Nastavljam samo pravo, široke ulice, bulevari u stvari. Veoma interesantna stvar su baš ulice, to shvatite kada hodate, da na primer većina manjih ulica je popločana nekom vrstom kamena a da su  bulevari asfaltirani. Svuda imate obeležene trake za bicikle, podjednako važno sredstvo prevoza.

Kad smo već kod bajkova da dam jednu napomenu:

– ako želite da obiđete što više u što kraćem roku to ćete najlakše uraditi bajkom. U tom slučaju morate znati da je gustina biciklističkog saobraćaja podjednaka kao i automobilskog s tim što su gori vozači. Odnosno, na biciklističkoj stazi vrlo lako možete da se zbunite ako vas neko odjednom prestiže bez upozorenja, ako neko viče da se sklonite, tuda takođe prolaze i motocikli, pa je saobraćaj baš gust. Naravno tu su i semafori posebno za bicikle pa vodite računa kako vozite. Takođe morate znati da ako u Amsterdamu ostavite biciklo bez par katanaca nećete ga sigurno naći. Ono što je mene fasciniralo je brzina kojom oni furaju i to što na biciklu vidite sve od dece koja idu u školu, preko poslovnih ljudi u odelima i žena u vrtoglavim štiklama , pa do baka i deka koji voze brže nego ja.

Mogla bih sad bukvalno da vam opisujem svaku zgradu ponaosob, svaku pticu i drvo, ali u tom slučaju ne bi skoro bilo kraja.

   Prozori o kojima sam vam govorila

Odlučila je da me preleti

Slika po slika i ja polako stižem do centra. Uh, baš sam se iznenadila!

Nigde nikog, ali stvarno! Za razliku od nedelje kada je bila pijaca sada je centar prazan i deluje po malo spooky. Nema veze, taman ću moći na miru da razgledam. Inače nije gužva nigde, većinom jer sam potrefila vreme kada su svi na poslovima a oni koji ne rade nisu još ni ustali,bar tako verujem.

Odlazim do zgrade biblioteke koju smo prethodni dan obišle i želim samo da je slikam bar jednom jer me oduševila ta građevina.

Oduševio me  prostor, način na koji spajaju tradiciju i moderno, stil kojim je izgrađena.

Odlučila sam malo da predahnem baš tu u centru,pronašla sam trg koji se nalazi između dva dela tržnog centra i sela da se divim, pa čemu drugom nego cveću.

Sedim i razmišljam, Holandija inače poznata po lalama ili tulipanima, a u stvari nije zemlja njihovog porekla. One su donete iz Turske, ali su napravili takav posao i toliko su postali poznati po cveću da je to fascinantno. Postati takav izvoznik a pri tom baviti se tako lepim poslom! Odjednom  je sinulo da sve ovo što možete videti na fotografijama ide u prilog toj priči o izvoznicima cveća. Zamislite drugačiju sliku, zamislite da su poznati po cveću a kada stupite na njihovo tlo shvatite da je sve zapušteno, neuredno, da od tog famoznog cveća nema ni traga ni glasa. Nema logike, zar ne? Kako su to pametni ljudi, kako imaju odličnu strategiju! Posle ove moje posete i da mi prodaju đurđevak uzela bih sigurno, mada znam da ga mogu naći u Srbiji. Fenomenalo!

Mnogo možemo da naučimo od njih, samo treba oslušnuti kako razmišljaju i funkcionišu.

Krećem polako nazad jer vreme protiče jako brzo, kao da sam pre 5 minuta izašla iz kuće.

Znam da uveče idem kod brata na posao, tamo se daje neki šou koji želim da vidm, naravno na engleskom jer drugačije ga ne bih razumela.

Da mi je da razumem svaki jezik, ta mi je misao u glavi od kako sam došla.

Kako je bilo na šou, pisaću vam drugi put.

Moram da smislim kuda danas.

 

Da skratim sebi muke :)

Reših da umesto toga što ću svima ponaosob pričati kako je bilo na proputovanju u Holandiju jednostavno svakog jutra napišem kakvi su utisci od prethonog dana i na taj način skratim sebi muke 🙂

Hajmo od početka.

Ustajanje u 5 am,na brinu ispijanje jutarnjeg Nesa,kiša napolju pada, sneg samo što nije.31.Mart,sneg negde sigurno para,uverena sam.

Ja sam spakovala samo prolećne stvarčice, entuzijasta verujem da će vreme biti lepo, i ima da bude,ništa me ne zanima. Pakujemo se u kola,roditelji sa standardnom rečenicom „Dete,ponesi toplu jaknu“ Baba Marta i te fore.

Neću,rešila sam da je proleće,uostalom to je samo prolayno naoblačenje.

Srećom pa su se skolnile barikade poljoprivrednika,pa bar ne moram da se cimam oko toga kako ćemo proći.Stićemona aerodrom taman toliko ranije da se čekiram a da nemoram dugo da čekam do leta. Hoću da popijem još jednu kaficu,obavezno pre poletanja.

Čekiram se,predam kofer i odoh na sprat da popijem kafu i lekić protiv muke.Nisam nikad sigurna hoće li mi biti muka,pa za svaki slučaj.

Kafa apsolutno diskasting, ne verujem, kako nes može biti loša?  Biće da može.

Izvlačenje kaiša,uvek to mrzim,kao i izuvanje,osećam se kao ludača,sve sa akcentom da treba da pazim kakve čarape obuvam na aerodrom,otkud znam hoće neko da me zagleda pa da se još  obrukam…

Pasoška kontrola i eto me,da vidim ukrcavanje gde je, i da se smestim pored prozora (Hvala Kumi na rezervacijama u oba pravca pored prozora) .

Eto nas,polećemo.

E tu kad se poleće imam malu frku kad mi se želudac zalepi za kičmu,pa ne znam da li će izdržati ostatak puta.Nebo je ok, bez obzira na kišu,nema jakih turbulencija,lepo je gore, čovek se oseti kao ptica bar na momenat.

Kako se podižemo tako gledam koliko smo ustvari sitni na Zemlji,kao mravi. Parcele u nijansama braon i zelene, nepravilno raspoređene.

Izlazimo iz prostora Srbije i furamo dalje, čini mi se kao da se krećemo toliko polako, sve do momenta kada ugledam Balaton jezero.

Pilot nam se obraća sa podacima da smona 11 000 visine i da je trenutna temperatura minus 52 stepena Celzijusa,da je sve ok, govori nam kuda ćemo leteti i daje u Amsterdamu nula stepeni. Odlično, toliko o mom proleću.

Dalje se leti, krajolici su slični, koji oblačić tu i tamo, prelepo. Malo snega u određenom momentu, ne mogu baš da skontam koja je zemlja, ali nije ni bitno, Holandija sigurno nije .

Iskreno, toliko sam nestrpljiva da stignem, inače dugo već nisam videla najmlađu mi tetku i njenu porodicu, pa celo putovanje ima još veću draž. Zanima me Holandija jako, verujem da je posebna, pričali su mi svi koji su do sada išli.

 

Kada dođete na područje Holadije odmah to shvatite. Parcele zemlje su kao nacrtane, bukvalno, kao da ste uzeli lenjir i olovku i nacrtali ivice, na kraju polja po jedna, tako deluje mala, vetrenjača.Boje u nijansama zelene, malo braon, tu je i voda naravno. Pri pogledu na pejzaž shvatite da stižete u jednu uređenu, divnu zemlju. Da sam samo zbog ovoga došla pa ne bih žalila!

Verujem da se polako približavamo odredištu, vreme je da se sleće, bar moj satić tako kaže. Pilot nam najavljuje sletanje,vezujte pojaseve eto nas!!!

Pri sletanju sam shvatila koliki je Shipol aerodrom,wow!

Kačimo se na hodnik za iskrcavanje i ja bukvalno jurim, nisam sigurna da ću uspeti sama da se snađem, pa pratim nekog čoveka iz aviona. Nisam mutava, ali što je sigurno sigurno je.

Dolazim do traka, kupim prtljag i bukvalno izlećem da nadjem moje, znam da me čekaju!

Izlazim kroz ona vrata i ugledam brata i tetka, tetku sa žutim Lalama (tulipanima) inače to je moje omiljeno cveće, jer u Srbiji cveta u vreme mog rođendana.

Sreća, radost naravno!

Krećemo ka izlazu,ja razgledam, sve mi je lepo!

Na putu ka njihovoj kući malo sam još zbunjena što od puta, što od zelenila na sve strane. A ja sam dete sa sela! Neverovatno je koliko ima zelenila!

Putevi široki, gužve nema.

Stižemo do kuće, usput primećujem da sve kuće u kraju liče jedna na drugu, nekako su ušuškane, simpatične kao da nam se smeše.

Arhitektura je prelepa! Ma sve je odlično!

Smeštam se u svoj apartman .

                                                                                              Pogleda iz mog „apartmana“

Malo priče, kafa pa u grad, dogovor je pao.

Idemo u obilazak centra Amstelfena.

Biciklima naravno!

Dobila sam bicikli,katanac broj 1 i katanac i lanac broj 2. Bez toga nema priče da ćete se švrćkati!

Krećemo polako biciklima i više vodim računa da se naviknem na biciklo nego na okolinu, nije da ne vozim bajk, nego prosto sam opijena brzinom dešavanja. Pre par sati u Srbiji, sa sad jezdim na bajku sa tetkom po ovim divotama!

Dođosmo do centra, imala sam samo jedan peh, zauzela sam celu stazu a morate vodtiti računa i o drugim učesnicima biciklističkog saobraćaja. Neki baka i deka za malo da me pokupe, ali ništa strašno idemo dalje.

U centru Markt ili pijaca. Starine, umetnička dela, nakit, biološka hrana. Sve je divno, šareno. lepršavo.

Obilazimo malo, tetka je pravi vodič , zatrpava me informacijama,moraću zapisivati, shvatam već sad.

Naravno ne bi bile žene, da nismo malo svratile i u po koji butik, ali već na početku shvatamo da je gužva, jer je prva nedelja u mesecu i tada su jedino nedeljom otvorene prodavnice u Amstelfenu, inače nisu.

Ostavljam obilaženje butika za neki drugi put.

Osećam se fantastično, narod je toliko šarenolik da se jednostavno odmah uklopite.

Otišle smo i do nove biblioteke,kakv je to divan dizajn.

Otvoren prostor, svetlo, možete iznajmiti svašta, od knjiga, CDova, pa čak i slike!

Možete popiti kafu za 1 euro i pročitati novine, otići na net.

Nisam slikala, ima dana.

Kupujemo hranu za večeru i krećemo nazad, drugim putem.

 

Tetka mi pokazuje gde je bio Crveni krst, od njega se danas ne nazire ništa, posađeno je cveće.

Imaju izreku za nešto što je bilo loše i prošlo je : Pokri ga peskom.Da se ne sećate i da vas ne boli.

Divan dan, zaspala sam pre nego što je pao mrak.

U 9 pm, još se vidi.

Neverovato za navići se.

Jutros u 6 i 30 se budim, naspavana, odmorna. Mislim da još nije ni 5. Mrak je, sve do pola 8.

Sad ispijam kafu i pripremam se za današnju avanturu!